Borislav Pekić nas je u romanu „Besnilo”, donekle, pripremio za epidemiju, ali za pandemiju nije, tako da smo ostali uskraćeni za nekakav priručnik o ponašanju. Međutim, vrlo je očigledno da se ispoljeno ponašanje u poslednjih nekoliko dana ka jedinoj članici srpskog kriznog štaba kosi sa 2020. godinom i da nas nekoliko koraka vraća u nazad. Borislav nas jeste upozorio: „svet pred smrću čuvao je svoje najomiljenije zablude”.
O članici Kriznog štaba Srbije, doktorki Dariji Kisić Tapavčević, sada je moguće pročitati na internet stranicama šta god vam se prohte, od podataka odakle je, kada je postala majka do podataka kada i za koga se udala, eto čime su se ljudi bavili u svojim domovima koje nisu u mogućnosti da napuste posle 17 časova. Sve to ne bi bilo toliko uznemiravajuće da se nisu pojavili oni sa željom da iznesu svoja mišljenja o ženi koja nije napadnuta zbog svoje nesposobnosti i nekompetentnosti za položaj na kome se nalazi. Kao u ratu između bivših ljubavnika, doktorku Kisić Tapavčević pokušavali su da diskredituju neukusnim rečima, a raketni napad usmeren je ka njenom fizičkom izgledu.
Politička korektnost sela je postrance i smestila se udobno. Posmatra polemiku da li je u redu da žena prijatne spoljašnosti bude član kriznog štaba u ovom periodu od izuzetne važnosti. Argumenti upotrebljeni u pomenutoj polemici prelazili su granicu prosečnog patrijarhalnog, tradicionalnog i po malo zaostalog balkanskog čoveka. Mediji tako prenose i to da je doktorka Darija Kisić Tapavčević „napade podnela stojeći”. Žena na ovom prostoru, od kada je svesna da je žena, svesna je i težine koju nosi sa sobom. Doktorka Kisić Tapavčević je ovaj nepisani zakon poštovala time što na provokacije i neprikladno ponašanje javnosti uopšte nije odgovarala.
Dani borbe sa Covid – 19 koji su pred nama, i kojima se, kako kaže doktorka, bliži kraj, trebalo bi da izbrišu sve mrlje netolerancije koje su isprskane po našem društvu, da se socijalno angažujemo te da se zajedno, ruku pod ruku, uspenjemo na lestvicu tolerancije na kojoj do sada nismo bili.
Ono što je sigurno jeste da je žena koja je članica kriznog štaba neatraktivna, rafalna paljba komentara bila bi ista, ako ne i veća. Tada bi, po pravilu, problem bilo zašto žena ne izgleda na određen način, a ne da li je dovoljno stručna i da li iza sebe ima više od 150 napisanih naučnih radova, kao što je to slučaj sa doktorkom Kisić Tapavčević.
Možda u sledećem istorijskom trenutku na pomenutim položajima budu tri žene, i hoćemo li se onda isto ophoditi prema njima? Ili tada to neće biti isto jer pored njih nećemo imati muškarce koji će održavati balans upoređivanja? Da li će društvena stvarnost 21. veka na ovim prostorima i dalje braniti jednostavno time što su ljudi oblikovani „balkanskim” sistemom vrednosti ili se to nikada iskoreniti neće?
Hoćemo li se setiti da su mnoge žene zaslužne za to što se nalazimo u 21. veku i što nismo, između ostalog, umrli od difterije, čiju je vakcinu napravila dr Ana Vesels Vilijams, ili od velikog kašlja, koji nas nije zbrisao zahvaljujući doktorkama Perl Kendrik i Grejs Eldering.
Možda Pekić kaže da: „svet malih ljudi na velike istine nije spreman”, ali je potpuno u redu da narastemo više nego što nam to dozvoljava kalup u kome se nalazimo, a sada je idealan trenutak da to i učinimo.
