Ako mi pokloniš parfem za rođendan…zahvaliću se, ali se neću oduševiti. Izvini. Ja volim poklone koje mogu da sačuvam, a davno sam prestala da čuvam prazne bočice od parfema, postere, raznobojne salvete, lutke i kasete. Odrasla sam prebrzo. Tako je naprosto moralo.
Dvadeset i sedam godina okupljanja i različitih torti. Isto toliko, otvorenih prozora i glasne muzike koja se prelama između blokova zgrada. Poslednje dve nešto se promenilo. Baka je imala običaj da kaže – uzela si sedamnaestu, a ja tek napunila šesnaest druge sedmice škole posle velikog raspusta. Volela sam septembar. Kuću punu društva i smeha i pregršt fotografija nastalih tog dana. Često ih prelistam. Šta je postalo drugačije? Zašto?
Sećam se torte sa rolatima, napunjenih šarenim bombonama. Zauvek najneobičnija torta. Posle se svelo na onu sa jafa keksom. Pa sa malinama i plazmom. Jafu i ne jedem. Sećam se poklona – sivih i roze majica, šarenih kaiševa, bon-bons mirisa, narukvica, cvetnih hulahopki, ogledala…Sećam se na stotine izlazaka i ulazaka u kuću u toku igre, dok moji ukućani ne proglase – razlaz. Nikada nam nije bilo dovoljno i mrzela sam tu reč. Volela sam euforiju koja me obuzme čitavih mesec dana pre, a kada se svede na sedam dana, pa to je potpuno ludilo, kao da se sprema Gatsby žurka. Brojim sitno do 29-og. Šta ću kupiti sebi? Ne znam. Ko će biti? Niko. Šta se dogodilo i kada? Zašto se više ne slavi kao pre?
U doba Instagrama kada je sve prikazano kao pompezno i svetlucavo, ja sam se povukla u svoje odaje. Ne želim da iko zna, ne želim poklone. To je valjda tako kod onih kojima materijalno nije satisfakcija. Javilo se to neko novo osećanje stida kada neki ukrasni papir stigne u moje ruke. Kada sam našla prvi posao, počela sam sebi da kupujem poklone svake godine. Obično su to bile knjige i nakit. Za moju kreativnu stranu ličnosti (haos) i onu prefinjenu (red). Sigurno nema žene koja ne voli sebi da poklanja. Prilikom guglanja često se mogu videti pitanja – da li više uživamo u kupovini za sebe ili za druge, šta pokloniti prijateljici, a šta partneru. Koja su značenja tih poklona i svakakva druga čudesa. A ima li zaista čari u tome? Svakako da ima, ali u srži nešto tu ipak izmiče. Šta mi je zaista potrebno? – zapitala sam se onda kada mi baš ništa više nije mamilo osmeh. Tišina, mir i jedan pogled u daljinu. Želje su i onako nešto neuhvatljivo. Nešto poput sna, za koji ne znaš da li je stvarnost. Želje su nešto veliko. Kao kosmos u koji pokušavaš da pobegneš.
Zašto nigde ne postoji savet za sve devojčice, devojke, žene, da sebi poklanjaju vreme? Ipak, vreme jedino ne može da se vrati. Tu nisu dovoljni sati, pa ni dani, da bismo shvatili koliko smo sebi potrebni. „Dajte vremena i ne mislite o njemu, samo tako možete dobiti ono najvrednije“ – ispisujem reči svoje današnje objave i očekujem razna razmišljanja kroz odgovore. Veoma mi bude zabavno kada vidim koliko ljudi različito percipiraju stvari. Septembar je u znaku rođendana, prvaka i novih početaka. Još uvek topao, razdragan, bosonog. Septembar je leto, zrelo i zavodljivo.
A odrastanje…
Odrastanje je kao poezija. Svake godine postaje veće i temeljnije, sa manje reči. Odrastanje je edukacija, koja se u današnje vreme može pronaći online bez naknade. A kada zaista odrasteš? Kada 70% tvog ormana čini crna odeća? Kada prođeš pored deteline sa četiri lista i poželiš da neko drugi nađe tu sreću? Kada ponedeljak započinješ bez plastike, jer to smo naučili uz Plezir, pa te navike primeniš i na ostale dane? Kada se u tišini raduješ rođendanu, jer će se pravi prijatelji setiti – što znači da nikada nismo sasvim sami, iako to nekad poželimo. Ne osećajmo se ružno ako to želimo češće. To je naše pravo. Taj pogled u daljinu, ničim se ne može kupiti. To osećanje koje udahnemo dok stojimo negde sasvim izolovani, daje nam bar još jednu godinu života.
Kada ste sebi poslednji put poklonili mir?
Priznajte da je to nešto dragoceno, što sebi moramo priuštiti. Pritom ne mislim na onaj trenutak kada izvedemo sebe na kafu, nego nešto poput sunčanja na proplanku, gde vazduh rezi kroz grlo. Gde rukama hvatamo zvezde, a slika ostaje u srcu, a ne u telefonu. Mislim na mesto koje treba svaka žena da ima. Samo njoj znano. Tamo gde se sastaju energija i inspiracija. Tamo gde se pune baterije, a glava prazni. Prigrlivši tako „jednostavne“ stvari u svoj život, postala sam mnogo emotivnija. Osetila sam da sve dolazi na svoje mesto, a ja dolazim sebi. Od tada često govorim o tome koliko je važno voleti sebe i posvetiti se sebi. Znam, nije to nikakva nauka i ništa novo što već niste čuli, ali u ovom vrtlogu zvanom život, dosta toga se brzo zaboravi. Dosta toga se podrazumeva. Svaka septembarska devica će vam reći da želi samo da bude srećna. I da to želi za sve ljude. Jednostavno je. Nema boljeg odmora, nego kad su pluća puna mira. Ja sam spremna za početak godine!
Fun fact: Prema vizantijskom računanju vremena, svet je nastao 1. septembra 5508. godine pre nove ere.
