„Gledam te bez suvišne potrebnosti. Samo te gledam dok snivaš. I ne mogu da verujem kako se sve prikazuje u novom svetlu. Gledam te i upijam celim srcem.“
Uzgajačica rasnih strahova i negativnih očekivanja sa pedigreom mogla sam biti ja. Na sreću, nisam, jer to pleme je ionako prekobrojno.
Prstima prelazim preko mrežastih čarapa boje kože. Kao žice na nekakvom instrumentu, niti se spotiču o jagodice prstiju. Posmatram se u ogledalu, ali me ne zanima pravi odraz već neki odraz koji vidi samo moje unutrašnje oko. Plašim li se još?
Jun. Rođendanski mesec. Duvala sam svećice. Napravila koktel. Od placeba, noceba i malo dobrovoljnog neznanja. I još nekoliko drugih sastojaka. Malo anksioznosti, brige i podivljalog optimizma. Neverice, straha i odbojnosti. Želje, potrebe i zavisnosti. Dala sam mu i ime. Tom koktelu. Placebo mog noceba. Kao u Igri prestola. Krv moje krvi. Salutiram Majci Zmajeva.
Za to vreme, ćušnula sam u stranu svoje slabosti, da se ne bi slučajno oglasile i dovele me u kakvu neprijatnost. Malo su se meškoljile, dok su natmureno ćutale prepune mračnih očekivanja, poput likova koje sam odbacila, jer su izazivali osećanje brige u meni i koji su se poput nezvanih gostiju pojavili u mom životu. Da bi uzgajali mračne realnosti. U stakleniku.
Na radnom stolu je grančica osušene lavande koju sam pre neki dan ubrala, usput. Ima je svuda oko zgrade u kojoj radim. Savršeno ljubičasta i provansalna u svom izgledu. Kada je samo lagano pritisnem prstima, ispusti najsočniji miris ranog leta i provocira me da je mirišem. Da je naslikam. Da se divim toj svedenoj i zagasitoj ljubičastoj, iz čije dubine izbija neka neopisivo uzbuđujuća plava. Vrlo poštena i opuštena u onome što stvarno jeste. Ta je lavanda.
Istina je da se još uvek plašim ponekad. Zapravo svaki put kada ne oprostim sebi. Svaki put kada preuzmem odgovornost za nešto što su drugi učinili, jer, pomislim, ja sam ih nekako izazvala. Isprovocirala. Samim svojim postojanjem. Jer sam, eto, možda preintenzivna ponekad. Koliko god da se pretvaram da sam obična i koliko god pokušavam proći neprimećena omakne se neka greška u softveru običnosti i neka neobičnost poput neželjene prekvalifikovanosti nađe svoj put do budnog oka pažljivog i izbirljivog posmatrača. Ne utapam se dobro u okolinu. U zamišljenu mustru.
Nemoguće je uklopiti se u mustru. U šaru. Biti nevidljiv za trenutak, moguće je, jer je ceo svet zaokupljen nečim. Ali kada te dotakne pažnja, univerzuma ili nečega što si privukao, gotovo je sa pretvaranjem. Nekako si taman. Baš pasuješ u tu potrebnost i svrhovitost koje su te sve ono vreme mamile i izazivale. Pritiskale. Vrebale. Kada ćeš pustiti sebi svojstven miris. Svoju esenciju. Bez straha zagospodariti sopstvenim brendom.
