Čuo si za njih, uvaženi članovi društva, face, oni kojima se divimo i oni kojima će se diviti naša djeca, oni za koje će nam reći, za koje ćemo mi drugima reći da su se snašli. Na lijep način iako ga ne zaslužuju izgovaranjem ove rečenice, usputno i prikriveno kažemo da su iskoristili okolnosti, ljude, političku ili bilo koju situaciju, da su u nekim maglovitim vremenima i okolnostima na jednako maglovit način postali to što su danas.

Često čujem da se netko snašao, još češće to izgovaramo i prihvaćamo kao nešto najnormalnije, najuobičajnije. Kao da potiho uz izgovoreno kažemo još jednom, zašto ne, divno da su se snašli.

Danas ću ti reći zašto ne, zašto nije divno već odvratno to što su se snašli. Zašto je naše odobravanje njihovog snalaženja sumrak društva, sumrak civilizacije. Zašto se, jer uistinu nije, nije pohvalno snaći. Da, možda smo se i mi mogli snaći, gotovo sigurno smo bar jednom imali priliku se snaći, a ipak nismo. Ne zato što smo bili glupi, ne zato što smo bili nesposobni, ne jer nismo vidjeli da možemo bolje i lakše. Nismo se snašli jer nije bilo normalno, jer smo shvaćali da je krivo. Nismo se snašli jer smo vjerovali u rad i trud, jer smo vjerovali u etiku i moral. Jer smo vjerovali u fer igru. Jer smo polazili od sebe i nismo činili drugima ono što nismo željeli da čine nama. Nismo se snašli jer nas je netko naučio da se živi uru ali živi pošteno.

Oni će se danas narugati meni i tebi jer smo sve morali sami. Oni će nam se nasmijati kada budemo plaćali porez ili doprinose, oni će nas ismijavati što sponzoriramo ovo i ovakvo društvo, zaboravljajući pri tom da sponzoriramo i njih. Da nije njih, da se previše njih nije snašlo, danas ja i ti ne bismo plaćali pdv 25%, plaćali bi ga 10 ili 15%. Da se manje njih snašlo, danas bi manje nekih drugih kopalo po kontenjerima, danas bi imali malo bolje bolnice i škole. Malo bolje društvo s više mogućnosti. Ali koga briga oni su se snašli.

I dok su se snašli za sebe ne libe se koristiti sve ono što plaćamo, svojim radom, svi mi koji se nismo snašli. Jer da smo se i mi snašli tko bi ikada išta uplatio u državni proračun.  Da smo se svi snašli, da nema nas budala, oni se ne bi imali gdje pregledati, gdje studirati, ne bih imali ni asfalt ni javnu rasvjetu. Ni zdravstveno osiguranje, ni mirovine. Ništa.

S pravom nam se rugaju, doprinjeli nisu ničemu, a sve imaju, sve im je osigurano i sve koriste. Baš kao i mi, budale koje cijelog života odvajamo od svog rada da bi to postojalo. Oni su se snašli. Ja nisam. S pravom mi se rugaju. I s podsmijehom napominju kako sponzoriram i njihove živote. S ironijom gledaju u društvo koje im je omogićilo da budu to što jesu, na grbači svih nas. I u pravu su kada kažu, tko vam je kriv, kada ste budale. Baš budale.