„Jedini način na koji možeš uneti smisao u život jeste posvetiti se ljubavi prema bližnjem, posvetiti se zajednici koja te okružuje, stvaranju nečega što će tvom životu dati svrhu i smisao.”
Tomas Man

Život svakog od nas ima svoj smisao, čak i onda kada ga sami obesmislimo, čak i kada prestanemo da verujemo u svrhu svog postojanja. Ima smisao i kada se zapitamo – čemu sve ovo i do koje granice čovek može da istrpi? Smisao je preneti nekom svoje iskustvo, naučiti nekog da ceni trenutke, oprostiti, povezati ljude, pokrenuti na akciju.

Nijedan čovek nije ostrvo. Delimo isto tlo, dišemo isti vazduh, pijemo vodu iz zajedničkih izvora i svima isto sunce sija. Zemlja rađa plodove svima. Priroda ne razlikuje ni pol, ni boju kože, ni količinu novca na bankovnom računu. Ona je svima majka. Mi smo ti koji svojim nemarom učinimo da nam se nekad pričini da nas priroda ne voli, zaboravljajući da joj zagađujemo tlo, da ne brinemo o čistoći vode, da smo joj sekli šume, menjali tokove reka, iskopavali utrobu zarad sitnih zadovoljstava. Neko će reći – pa nije bogatstvo koje se na taj način stiče malo i beznačajno. Složiću se, ali je zadovoljstvo ipak sitno. Jer sreća ljudska ne leži u gomilanju materijalnih dobara do granica nebrojivosti. Nismo mi, rekoh već, ostrva i ništa naša sreća ne znači ako je nemamo s kim podeliti. Čak su se i banke dosetile da u reklamnim kampanjama pričaju o neprocenjivim stvarima. Osmehu deteta, zagrljaju, zalasku sunca, podeljenom ručku, empatiji. Desi se tako da u jednom trenutku zaboravimo da smo deo sveta koji nas okružuje. Zaboravimo na ljude oko nas, zaboravimo prirodu. Smetnemo s uma one koji nemaju koliko imamo mi, one koji su bez posla, bez adekvatnog smeštaja, kojima treba naše malo da bi i oni imali dovoljno. Zaboravimo u svom blagostanju one kojima stanje nije toliko blago kao nama. Uzimamo zdravo za gotovo ono što imamo.

A šta mogu ja da uradim?
Možemo li drugačije? Možemo li mi učiniti nešto neprocenjivo, novcem nenaplativo? Naravno da možemo. Ako se pitate šta to svako od nas može, uzmite parče papira i postavite sebi jednostavno pitanje: šta ja to umem? Sastavite spisak svojih znanja i umeća od kojih i drugi mogu da imaju koristi. Umete da mesite, krečite, podučavate, fotografišete, organizujete i motivišete ljude… Možete, recimo, jednom mesečno umesiti kolače i odneti ih u starački dom ili svratište… Ili okrečiti hodnik na svom spratu da svima bude lepo, a da novac koji stanari prikupljaju za održavanje ode u neke druge namene. Možete podučavati komšijsku decu jednom nedeljno. Napraviti humanitarno fotografisanje i prodati svoje fotografije kako biste skupili novac za neki plemenit cilj. Mnogo toga što inače radite, ako podelite sa drugima, može biti njima od neprocenjive koristi, a vama na radost. Darivanje i deljenje su uzvišeni čin koji bi svako od nas trebao da praktikuje. Svako od nas može da pronađe ličnu svrhu i da doprinos svetu u kom živi.

Recept za ljubav i sreću
Ne postoji univerzalni recept za pronalaženje ličnog puta ka tom neprocenjivom. Reći ću vam kako ja to radim. Tražim ga i nalazim u ličnim preispitivanjima. Razmišljam o tragovima koje su na mene ostavili svi oni ljudi koje sam znala, kojih više nema, a pamtim ih upravo po tim neprocenjivim stvarima. Znam koju su svrhu u mom životu imali. Od svakog sam nešto važno naučila – neki su me učili prvim koracima i rečima, drugi su me učili da postanem osoba kakva jesam, ispravljali gde je trebalo, krivili gde je bilo isuviše pravo, ulivali samopouzdanje, utkali sebe u reči, misli, dela.

Iz dnevnika praktičara cvetnih esencija
Svi smo se u životu susreli s nekim ljudima koji nisu sposobni da dele. Ne vide svrhu u volontiranju, humanitarnom radu, ne vide razlog da daju bez naknade. Često su kritički nastrojeni, uplašeni da ako se suviše bude davalo drugima, neće ostati dovoljno za njih. Strah od kataklizmi, od bolesti, siromaštva, zavist, uskogrudost, preterana kritičnost, samoljublje, ljubomora, apatija samo su neki od razloga zbog kojih se osećaju kao da su na ostrvu – otuđeni od ostatka sveta, nesposobni da pomognu, da čista srca vide svoju okolinu, da razumeju one koji se raduju suživotu i s ljubavlju se odnose prema ljudima i okruženju. Takvi ljudi nikad ne dođu kod praktičara zbog toga što ne pomažu drugima, što ne volontiraju, no tokom razgovora s njima vrlo se brzo uoči da u njima postoji neka blokada zbog koje su u gardu prema svom okruženju. Neka trauma ih je blokirala pa ne mogu da ostvare pozitivan odnos sami sa sobom, a samim tim nemaju dobar odnos ni sa svojom okolinom. Umesto da dele, oni gomilaju. Umesto da daruju oni grabe za sebe bojeći se da će za nešto ostati uskraćeni. Kada počnu da rade na sebi, polako, korak po korak, ljubav počinje ponovo da dobija svoj čist oblik, razvezuju se potreba za gomilanjem, odbacuje se strah od nemanja. Vraćaju se u ravnotežu i spremni su da daju i dele i vole čitavo svoje okruženje. Radost neprocenjivog useljava im se u srca. Floriterapija je dobar izbor za sve one koji bi želeli da rade na sebi, na uravnoteženju, prihvatanju sebe kao dela prirode. Paleta esencija je veoma široka i tek kroz razgovor sa klijentom možemo da damo pravu kombinaciju za pronalaženje smisla, povratak empatije i ljubavi kao baze za srećan život. Ukoliko ljubav nije pobegla iz vašeg srca, vi ste srećna osoba, međutim ako osećate da imate praznine, pronađite svog praktičara cvetnih esencija i poradite na sebi. Videćete – osećaj je neprocenjiv.