Priče sa prijateljima mogu da nas odvedu do nepredvidivih zaključaka. Učimo jedni od drugih, razmenjujemo znanja i saznanja. Naš prijatelj je naše ogledalo.
Priča br.1 ide ovako: dva aktera, jedan dobar „ko lebac“ i sve bi dao za svoje ljude. Drugi egocentrik. Dogodi se da je akter br.2 uzeo neki novac od aktera br.1 i napravio se lud. I i dalje nastavlja da jamči za još. Nakon tog iskustva, nakon filtriranja emocija na psihoterapijskom kauču, zaključuje akter br.1: „Ja ne odustajem od svojih ljudi zbog 50 evra.“
A jesi li ti odustao od nekoga i za manje?
Ako mislite da pravo prijateljstvo nikada ne doživi svađu, ljutnju i izdaju, onda vi o njemu ništa ne znate.
Priča br.2:
„Hej, kako ti je sestra (koja je bolesna i ima metastaze)?“
„Loše! Nema ništa od nje!“
Svaki dobar doktor nikada neće reći da čoveku nema spasa zato što svaki dobar doktor zna da nije svemoćan. Mene više brine kako mi to tako lako zaključujemo i još gore, odlučujemo da od nekoga „nema ništa“.
Jesmo li tada odustali?
A šta da smo mi u toj poziciji, bi li nas bolelo što se od nas odustalo?
Ne odustaje se od ljudi ako su zaboravili na tvoj rođendan (bez obzira na to što svi volimo da nas se sete). Gledaj na to ovako: možda se čovek dobro provodi i zaboravio je na datume. I nema razloga da se ljutiš što je zaboravio na strah od prolaska vremena.
Tvoje je samo da shvatiš od kojih to ljudi se ne odustaje. Ego traži kvantitet, a duša kvalitet. Ništa ne postaje preko noći, već su godine izazova formirale prijatelja. I za kraj pre nego odustaneš od svojih ljudi, ne odustaj ni od svoje potrebe da budeš dobar prijatelj. Znate onu priču o Diogenu, antičkom filozofu koji je po danu bauljao ulicama prepune Atine sa fenjerom u ruci. Kada bi ga pitali: „Šta to radi?“ Odgovorio je: „Tražim čoveka.“ Stoga upalimo i mi naš fenjer srca i potražimo prijatelja.
