Objavljivanje prvog romana se nekako uvek podesi da bude „splet srećnih okolnosti“. Dobro, ne baš uvek, ali u većini slučajeva je tako. Makar to značilo i „primio sam trinaestu platu, iskoristiću je da platim izdavanje romana“. Te okolnosti naglo nestanu kada dođe na red „sindrom drugog romana“. (ako ovo nije adekvatan termin, postaće) Naime, drugi roman je taj koji, ako je prvi bio dobar treba da ga opravda ili čak, nadmaši, a ako nije, mora da opere obraz autora (osim ako prvi nije bio toliko loš da je i sam autor odustao od pisanja). Međutim, u vremenu kada je komercijala uzela maha, treba postaviti sebi i niz nekih uzvišenijih pitanja od pukog pisanja o temi koja nam se učinila interesantnom. Pa se tek nakon odgovaranja na njih, pozabaviti smeštanjem napisanog u knjižare.
Prvo pitanje koje se nameće je: Šta je danas zahvalno pisati? U redu, slažem se da je pisanje umetnost, ali da ne bismo bili neiskreni prema sebi, apsolutno odbacujemo ideju da su sve teme aktuelne i da sve što neko napiše, odmah pronalazi put do publike. Ranganatan nas jeste učio da „svaka knjiga ima svog čitaoca“, ali Ranganatan nije doživeo da starleta objavi autobiografiju koja će završiti na top listi najprodavanijih knjiga. Stoga, ako uzmemo u obzir da je, recimo, Platon (meni omiljeni grčki filozof) dao svoja viđenja i komentare na brojna uzvišena pitanja, a starleta dala svoja rešenja na neka druga dijametralno suprotna po važnosti, da li se prosečan autor današnjice treba udobno smestiti u zlatnu sredinu, treba li da pokuša da sledi Platona ili se ipak valja okrenuti nečemu sasvim komercijalnom?
U romanu Velika sveska Agote Krištof, pronađoh citat „Svaki živ čovek treba da napiše makar jednu knjigu“. Da ne solim pamet previše, nadam se da je ova uvertira o tematici bila dovoljno pikantan začin za dalja pitanja. Odabrali smo tematiku po sopstvenom nahođenju. U pitanju je nešto što se nama dopada, ali nismo sigurni da li je to komercijalno, čak nismo sigurni ni da li je kvalitetno. E, tu sada sledi onaj malo komplikovaniji deo. Uvek sam se pitao, kada čitam na kraju nekog romana „zahvalnice“ i autor nabraja imen koja su „pomogla“ u pisanju, na koji način su, zapravo, svi ti ljudi doprineli stvaranju nekog dela? Pametno je dati gotov tekst ljudima u vašoj okolini. Iako ljudi imaju tu osobinu da se okruže sebi sličnima, verujem da će te u širem krugu poznanika (kolega sa posla, komšija…) pronaći i ljude koji će o vašem rukopisu imati različita mišljenja. Istovremeno, nadam se da ste, kao autor, dovoljno bistri da razlikujete dobronamernu kritiku od zlonamernog kuđenja prouzrokovanog neobjašnjivim napadom ljubomore. Kada ste sumirali utiske sa okolinom i shvatili da ste napisali nešto što bi još neko pročitao, dolaze na red ljudi koji zapravo znaju šta rade. To su recenzenti, lektori, korektori itd.
Ako već nemate svog izdavača, samim tim i tim ljudi koji stoji iza vas, najbolje je konsultovati nekoga od nabrojanih profesionalaca koji će vam dati lični sud i preporučiti izdavača. Ako niste u situaciji da se posavetujete sa nekim iz te branše, siguran sam da će vam neki pisac izaći u susret i reći šta dalje da radite sa svojim rukopisom. Tekst je predat u redakciju. Po mogućstvu ne samo jednu, već nekoliko. Osim ako niste Danijela Stil, ne očekujte da će odmah svi da pohrle ka vašem rukopisu i ponude vam ugovor iz snova u pogledu štampanja, distribucije i reklame. Ne, to je težak posao, koji je u većini slučajeva prepušten autoru. Imate vodeće izdavače koji posluju tako što sami sve finansiraju, ali vaš procenat zarade je minimalan, a imate i izdavače gde je politika takva da sami sve finansirate, ali celokupna zarada je vaša. Sve zavisi od izdavača. Dobra stvar kod saradnje sa velikim izdavačima je u tome što oni imaju i svoje lance knjižara, pa vam je distribucija obezbeđena, a reklama je pojavljivanje u izlogu tih knjižara. Ako ste ipak, odlučili da idete linijom čudnog otpora (jer ne mogu reći da li je manji ili veći), onda je sve prepušteno vama. Štampali ste recimo tri stotine primeraka romana i sve je završilo u vašoj dnevnoj sobi. E, tu počinje borba. Najbolje je uhvatiti se u koštac sa svime, pa kada je bal, nek je maskenbal.
Ovde odmah treba spomenuti distribucijske kuće. One su spona manjih izdavača i knjižara i one se brinu da vaša knjiga ipak završi u knjižari, umesto da skuplja prašinu u vašem domu. Imate i opciju onlajn prodaje, kao i prodaje na promocijama. Zapravo, prodaja romana na promocijama koje biste eventualno organizovali je veoma isplativa, ali o tome nešto kasnije. Najbolje rešenje u ovoj situaciji je da se deo tiraža stavi u knjižare, a deo sačuva za prodaju na promocijama i poklanjanje putem časopisa, portala i blogova.
Sama činjenica da imate napisan roman (ili dva) vas čini kompetentnim da se o vama piše kao o autoru. Lično sam se se angažovao oko reklame na taj način što sam kontaktirao sve ljude iz okruženja koji imaju dodira sa marketingom, koji su me zatim povezivali sa drugim ljudima i tako se krug samo širio. I pre nego što trepnete imate kontakte u svojim rukama i mogućnosti za reklamu. Lepo je i pokloniti knjigu čitaocima nekog magazina, a još lepše (ako niste na spisku u otkupu Ministarstva, a budimo realni NISTE) pokloniti romane bibliotekama, a uz poklone pošaljete tim bibliotekama i mejl u kome im se bliže predstavite i najavite knjige koje stižu.
Pozabavimo se sada organizovanjem promocija. Krenimo od manjeg zalogaja. Poznajete sigurno nekoga ko zna nekoga ko ima pristojan prostor u kome bi bilo moguće organizovati promociju. Promociju romana manje-više možete držati svuda, bitno je da imate publiku. Nesumnjivo je najlepše držati promociju pri udruženjima književnika, u bibliotekama (kojima ste prethodno poslali mejl da ste im poslali knjigu na poklon), ali je takođe izvrsno iskustvo održati promociju i u punom kafiću, recimo.
Sve su to značajna iskustva. UVEK imajte u tim situacijama desetak romana koje ćete prodavati po nešto nižoj ceni nego što je u knjižari. Ma, UVEK imajte i jedan primerak romana kod sebe. Dogode se nepredviđene situacije (recimo da vas neko neplanirano upozna sa urednikom kulture u „Politici“) i potrebno je imati primerak romana koji ćete sasvim suptilno pokloniti toj osobi.
Još ćemo se nakratko osvrnuti na dizajn korica. Ovo je možda i najuzbudljiviji deo jer tom prilikom vaše „čedo“ dobija lice, ali taj izbor vrlo često nije u potpunosti prepušten vama. U većim izdavačkim kućama vi imate pravo da date „sugestiju“, mada češće se dešava da dobijete nekoliko rešenja od kojih birate jedno. A dešava se da samo jedno i dobijete. Kada su u pitanju manje kuće, imate mogućnost da vam neko ko za tu kuću radi uradi korice, a imate i opciju da angažujete nekoga u vašoj režiji. U obe situacije će se vaše mišljenje u potpunosti uvažiti. Nemam iskustva sa gotovim koricama predatim u veliku izdavačku kuću i mislim da je to ono što se tamo ne praktikuje iz razloga što je princip da se poštuju izvesna pravila i prepoznatljiv izgled izdanja date izdavačke kuće koji oni nemaju običaj da krše.
I ono što je verovatno najvažnije naglasiti svim autorima i budućim autorima – čitajte! Ne može roman da bude dobro napisan ako autor nije dovoljno načitan. Dovoljno načitan i što bi se „narodski“ reklo – potkovan. Dakle, ako pišete istorijski roman, iako je fikcija u pitanju, trudite se da temeljno istražite period u kome se radnja odvija kako ne bi došlo do kontradiktornosti, grešaka, propusta. Čitanje, istraživanje i razgovori sa eminentnim ljudima su uvek dobar recept za pripremanje romana.
Srećno!
