Godina 2020. je otkazana na neodređeno. Vanzemaljcima je serijal Zemlja iznebuha postao iznimno gledljiv. To nema nikakvog smisla i ovo nisam mogao da zamislim ni u najuvrnutijoj noćnoj mori, kažu čak i oni što su oduvek čvrsto verovali u prizemljujuću snagu racionalnog mišljenja. Prevaziđeni su mokri snovi najokorelijeg pesimiste.
Distanca, distanca, i još distance.
Nevidljivi neprijatelj.
Zabrane koje teraju mozak na nepredvidljive zaključke. Vanredno stanje mozga.
Planeta, seoce naše malo, isprepleteno mrežom patnje i susretanja, u vreme kada je susretanje kobno.
Putevi, zemaljski i nebeski, prazni. Delfini umesto gondola u venecijanskim kanalima. Vanredno stanje mozga.
Neinformisani, što u današnje vreme znači, neodgovorni i samodovoljni, još uvek u glavi vrte film u zadnji čas iskorišćenih aranžmana. Lutaju mislima po Alpskim visovima, dok bezbrižno sede u svojim kožnim foteljama, sa nevidljivim neprijateljem u sebi. Naivni i bezizlazni slučajevi, da bi zaradili hljeb nasušni, užurbano rade oko njih. Tužni i melanholični naši iz dijaspore, što večito venu za rodnom grudom, pohitaše svojoj domovini, sa nevidljivim neprijateljem u prtljagu, jer je taj neprijatelj manje nevidljiv, manje opasan, u rodnoj Srbijici. Zbićemo se malo. Dok se ne nastavi 2020. godina
A onda, opet, kud koji.
A srce? A srce moje? Srce tvoje? A kuda srca naša?
Srca nemaju znanja, i nije logika ta koja ih pumpa. Srca se hrane muzikom, aplauzom u 8 uveče. Srca su ista. Nepromenjena. Kucaju za emociju, kucaju za bliskost. Za blizinu. Za francuski poljubac. Za pogled bezbrižnosti. Srca su usplahirena usred toliko discipline i hiperaktivnosti.
U neko doba dana setim se da udahnem prirodno, duboko. Dajem sebi za pravo. Ili, možda ima neko novo pravilo kako treba da dišemo.
Pomislim, srce je nada. Nada je mišić. Oduvek, zaista oduvek, sam vežbala, redovno, samo taj mišić.
Optimisti se ne rađaju. Oni vežbaju nadu, nadu koja je mišić. Koja je srce. Koje ne posustaje do konačnog otkucaja. A i onda ima dalje. Ta nada ima svoj odnos i sa dušom. A duša je večna.
Udahnem još jednom duboko, prirodno. I osmehnem se za sebe.
Poprilično normalan osmeh. Pomalo ironičan. Donekle seksi. Prvenstveno herojski.
Iz osmeha u novi dubok udisaj. Mogu ja to. Možete i vi!
