Kada u jogi govorimo o meditaciji (dhyana) to nije samo sedenje u tišini to je stanje duboke, neprekidne pažnje, bez ikakve mentalne distrakcije. U budizmu (posebno zen tradiciji), dhyana je osnova za praksu zazen (sedenje u tišini). Zanimljivo je da reč „zen” u japanskom jeziku potiče upravo od sanskritskog „dhyana” (preko kineskog „chan”). Meditacija je dakle duboko uranjanje u sebe i uspostavljanje unutrašnje tišine. To je stanje potpune prisutnosti i jedinstva sa sadašnjim trenutkom, kada je pažnja okrenuta ka unutra a um prestaje da luta i postaje jasno fokusiran, bez ikakvog ometanja i prosuđivanja.
S druge strane – mindfulness ili svesna pažnja okrenuta ka spolja, predstavlja praksu stalnog osvešćivanja sadašnjeg trenutka, sa prihvatanjem i bez osuđivanja. Mindfulness predstavlja stalnu spoljašnju svesnost a to znači pratiti svoje misli, osećanja i telesne senzacije bez pokušaja da nešto promenimo. Mindfulness se često vežba kroz posmatranje daha, svesnost ili „skeniranje“ tela, hodanje sa potpunom svesnošću, pažljivo jedenje i jednostavno življenje sa potpunom svesnošću.
Iako su ove dve prakse naizgled različite, u suštini one se susreću u svesnoj pažnji i prihvatanju sadašnjeg trenutka – bez potrebe za kontrolom i prosuđivanjem i predstavljaju način da svakodnevno budemo prisutni, u svakom trenutku. Tokom meditacije, unutrašnja tišina koja nastupa kada zaustavimo misaoni tok dopušta nam da uđemo u stanje čiste svesnosti. Tek smirivanjem misli otvaramo se za svoju kreativnu energiju. Znamo da je Tesla do svojih izuma dolazio kroz meditativna stanja, gde je kako kaže bio u kontaktu sa suptilnim, intuitivnim delom svog uma odakle su mu ideje „same dolazile“. Betoven je rekao, kada je izgubio sluh, da ga sada konačno niko neće ometati kada stvara svoju muziku jer je stvara iz tišine.
Danas vrlo često naš potencijal i naša kreativnost ne mogu da dođu do izražaja jer su preopterećeni ponavljanjem istih misli, nepotrebnih priča, prolaženjem kroz prošla iskustva gde zapravo stalno vrtimo jedno te isto i ne dopuštamo da se taj tok misli utiša a mi uđemo u stanje dublje svesnosti. Naš um konstantno luta između prošlosti i budućnosti dok uporno zaboravljamo jedini trenutak koji je važan i koji sadrži svu punoću života – večno sada.
Pravi primer za ovo jeste More kao učitelj: meditacija, mindfulness i slow living na jedrenju – joga položaj sa kojim završavamo svaki čas joge, kada ležimo na podu, a koji prevodimo kao položaj mrtvog tela jer smo potpuno opušteni i nepomični. Tokom ovog položaja telo miruje a um je pažljivo prisutan i budan, ali opušten. U tom položaju integrisano je celokupno iskustvo. Ta unutrašnja budnost i potpuna prisutnost u trenutku donose slobodu, duboki mir i opuštenost. Naš imunološki sistem takođe bolje funkcioniše kada je um smiren i uđe u stanje opuštenosti, kada su moždani talasi na nižoj frekvenciji, što je opet iskustvo karakteristično za meditaciju.
Iako ovo zvuči vrlo jednostavno, ležati opušten na podu, mnogima u početku predstavlja problem zbog hiperaktivnosti uma i anksioznosti, ali kada vremenom naučimo da opustimo um, tada dolazi do tog potpunog prepuštanja i poverenja.
Sve ove tehnike predstavljaju putovanje u središte sebe gde možemo da osvestimo svoje duboke unutrašnje potrebe i gde možemo da osetimo zahvalnost i prihvatanje bez potrebe da nešto kontrolišemo. Upravo tim osećajem, kada prihvatamo stvari kakve jesu, stvaramo poverenje prema životu i prema sebi da možemo da se prepustimo i otvorimo za nova iskustva, da otpustimo sve kočnice i osetimo lakoću postojanja.
Gde se sve ovo susreće u praksi?
Na jedrenju.
U večnom sada. Evo nekoliko razloga zašto su joga i jedrenje pravi mindfulness na delu:
Potpuno prepuštanje.
Činjenica da provodimo vreme na jedrilici tera nas da se potpuno prepustimo. Prepuštanje jeste sinonim za jogički način života. Prepuštanje jednostavno traži od nas da otpustimo sve kočnice, da ne kontrolišemo stvari već da osluškujemo sebe i pratimo prirodu i okruženje. Sve ovo budi u nama osećaj da verujemo u nešto više od nas samih. More je bez sumnje jedan od najboljih učitelja prepuštanja. Biti na jedrilici ne dopušta nam drugi izbor osim da se prepustimo.
Osećaj nevezivanja.
Kako se na jedrenju promene dešavaju konstantno, iz dana u dan, u nama se sve više budi mogućnost da osetimo sigurnost dok se stvari oko nas menjaju. Činjenica da se svakog dana budimo na novom mestu stvara u nama osećaj da bez obzira gde smo se tog dana zatekli, da se baš tu osećamo kao kod kuće. Takođe budi u nama osećaj da oslonac i sigurno mesto nisu u spoljašnjim stvarima već u nama – bez obzira gde se nalazimo u tom trenutku. U jogi pokušavamo da otpustimo osećaj vezivanja za stvari, pokušavamo da budemo manje zavisni od svega što nije pod našom kontrolom i da oslonac tražimo u sebi a sa jedrenjem se taj osećaj još više pojačava. Dom je u nama, oslonac je u nama. Ceo svet je naš dom, naše sigurno mesto. Osećaj da smo svakog dana na novom mestu budi onu moćnu radoznalost koju svi nosimo u sebi, a koja je ponekad uspavana zbog savremenog načina života koji se uglavnom zasniva na rutini. Kada jogu i jedrenje spojimo sa tim osećajem radoznalosti koji je u nama onda ove dve stvari postaju moćni iscelitelji u našem životu.
Lakoća kretanja!
Kada smo stalno u pokretu, još bolje kada se krećemo ploveći morem, na jedrilici, na taj način zapravo pročišćavamo sebe. Kretanje i voda čiste onu ustajalu energiju u nama i dopuštaju nam da otpustimo sve što nam više ne treba. Kada se krećemo, bilo da je to dok radimo jogu, ili dok jedrimo, ili smo jednostavno na talasima prepušteni moru, naše telo i um su smireniji pa lakše možemo da sagledamo sebe i da neke stvari koje su duboko u nama, koje smo uvek držali u sebi a više nam ne trebaju – možemo lakše da ih otpustimo. Kada se oslobodimo svega što nas koči i što nas sputava na taj način pravimo više mesta za nešto novo što želimo da privučemo u svoj život.
Buđenje svih čula!
Biti na vodi budi sva naša čula. Miris mora, zvuk talasa, osećaj vode i vetra, ukus slane morske vode. Uranjanje u ovakvo čulno putovanje može probuditi stvari u nama koje su dugo bile uspavane. Sa lakoćom možemo probuditi u sebi onog unutrašnjeg tragaoca i pokrenuti avanturistu koji se nalazi u svima nama. Kombinacija joge i jedrenja je krajnje čulno iskustvo. Voda i more spiraju svu ustajalu energiju i isceljuju nas na svim nivoima a radeći jogu postajemo fleksibilniji na svim područjima pa se tako ovde otvaramo za čitav svet novih mogućnosti.
Proces prisutnost!
Jedrenje nas podseća na najvažniju lekciju, da je sve u redu baš tako kako jeste. Kako god da se osećamo i šta god da se dešava, sve je deo puta i sve je u potpuno ok. Život je veliko putovanje i otkrivanje sebe, svoje duše i svoje istine. Sve što nam se događa u životu ima svrhu a to je da se vratimo sebi. A na jedrenju je ovo još više izraženo. Jedrenje nas tera da budemo potpuno prisutni – vetar, talasi i nepredvidivi uslovi zahtevaju stalnu pažnju i prilagođavanje. Taj osećaj kada uplovljavamo u luku i kada svi radimo kao jedno i kao tim, ili kada svi zajedno radimo kako bismo pomogli skiperu kada treba podignuti jedra budi lep osećaj zajedništva.
Krajem juna, sa malom grupom ljudi, zaputiću se na more gde ćemo na joga i jedrenje retreatu koji sam nazvala „Odmori dušu“ probati da se potpuno opustimo, utišamo unutrašnju buku i osetimo lakoću postojanja uz potpunu prisutnost. Ne idemo da pobegnemo, već da se vratimo sebi. Biti izvan svih okvira – makar 7 dana na jedrilici, donosi jedno potpuno novo iskustvo i otvara nas se za nove vidike, za nove stvari i za promenu. Ponekad su promene upravo ono što nam je potrebno da otkrijemo snagu koju nismo ni znali da imamo. Ne moramo uvek imati sve odgovore. Ponekad treba dozvoliti sebi da istražujemo i da se igramo, jer na jedrenju – nebo je granica.
„Odmori dušu” je više od jedrenja i joge. To je poziv da se povežemo sa sobom, da usporimo i uživamo bez pritiska. Zove nas da udahnemo duboko i počnemo iz početka.
