Iako će mnogi podsmešljivo reći kako je Đole Đogani još devedesetih godina sa pesmom Idemo na Mars prorekao budućnost, neki su ozbiljni u nameri sa pokušaju da se nasele na ovoj planeti. Jedan od njih jeste i dvadesetčetvorogodišnji Srđan Marković, apsolvent arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali i jedan od potencijalnih budućih žitelja planete Mars.
Za početak, za one koji nisu upoznati sa projektom Mars One, možeš li nam reći nešto više o tome?
Mars One je projekat istoimene holadske neprofitne organizacije sa ciljem da na Marsu napravi permanentnu ljudsku koloniju. Projekat je zamišljen tako što će se od zainteresovanih ljudi, koji će proći kroz četiri kruga kvalifikacija i trening od osam godina, izabrati prvih četvoto koji će otići na Mars, posle kojih će na svake dve godine dolaziti po još četvoro ljudi. Za projekat je potrebno šest milijardi evra. Projekat bi bio finansiran od donacija i sponzorstava, a najviše novca bi se dobilo od prodaje prava na emitovanje.
Kako si ti saznao za projekat i šta te je navelo da pošalješ prijavu?
Za projekat sam saznao preko interneta, još pre dve godine. Na prijavu me je naveo san i životna želja da odem da istražujem daleka prostranstva svemira.
Nedavno si dobio e-mail u kome te obaveštavaju da si od preko dvesta hiljada ljudi, baš ti, sa još hiljadu njih otprilike, prošao u drugi krug… Kako si se osećao u tom trenutku, da li si uopšte očekivao tako nešto?
U autobusu sam video meil i naježio sam se od sreće. Koliko god da sam bio ubeđen u to da ću proći za mene je to predstavljalo jedan neverovatan trenutak i uspeh.
Kakvi su izazovi sada pred tobom i šta se od tebe očekuje za prolazak dalje?
Sad sam u drugom od četiri kruga i trenutno radim razne medicinske analize. U drugom krugu se od mene očekuje da ispunim sve kriterijume po pitanju zdravstvenog stanja. U trećem bi bilo regionalno nadmetanje, dok bi u četvrtom bilo izabrano od dvadeset i četiri do četrdeset ljudi koji bi ušli u proces osmogodišnje obuke, od kojih bi bila izabrana prva ekipa od četiri člana koja bi se uputila ka Marsu.
Da li si možda upoznat sa kriterijumom po kome su birali ljude u drugi krug i šta misliš, zašto si baš ti taj koji je zaslužio da se tu nađe?
Mislim da je akcenat bio na psihološkom aspektu, zbog čega mislim da sam najviše i prošao. Mislim da sam preko videa, upitnika i motivacionog pisma dokazao da imam ogromnu volju i da im moj psihološki profil odgovara.
Da li si možda imao prilike da se upoznaš sa ostalim ljudima iz Srbije koji su takođe prošli dalje?
Preko Fejsbuka sam stupio u kontakt sa Dajanom Posavčić iz Šida.
Verujem da mnoge zanima da li je zaista u pitanju karta u jednom pravcu i ukoliko jeste, zbog čega neće postojati mogućnost povratka na Zemlju?
Jeste, put je u jednom pravcu zato što niko ne može da nam garantuje povratak nazad. Tehnološki povratak je u neku ruku moguć, ali zahteva previše resursa. Što naravno ne znači da će za nekih tridesetak godina i dalje biti nedostupan u toj meri.
Šta za tebe znači ta karta i da li si spreman da zauvek napustiš porodicu, prijatelje, fakultet, posao i da Mars zoveš svojim domom?
Za mene je to ispunjenje mojih snova i jedan veliki izazov, možda i najveći koji ću imati u životu. Po prirodi sam avanturista i osoba žedna novih izazova i otkrića. Mislim da vredi pokušati, to nije mala stvar, takve prilike se retko pružaju u životu. Smatram da ako želimo da ostvarimo svoje snove moramo da izadjemo iz konforne zone, moramo se osloboditi straha i gledati izvan kutije. Da, apsolutno sam spreman. Naravno da će mi prijatelji porodica, priroda i mnoge druge stvari nedostajati, ali smatram da je to žrtva koju sam spreman da podnesem kako bih ispunio svoj najveći san. San koji sanjam od malih nogu, a to je da napustim Zemlju i otisnem se u nepoznato.
Šta je to čemu se najviše raduješ oko potencijalnog odlaska i života na Marsu, a šta te plaši?
Radujem se tome što ću dokazati sebi da sam sposoban za tako nešto, tome što ću se baviti naučnim istraživanjima na nekoj drugoj planeti, što ću biti deo jednog tako velikog projekta, što ću biti jedan od pionira u uspostavljanju stalne kolonije na toj planeti. Što je najvažnije nadam se da ću tim poduhvatom uticati pozitivno na promene na Zemlji. Smatram da će to dovesti do većih ulaganja u nauku i svemirska istražvanja, da će dovesti do novog ekonomskog buma koji bi doveo do većeg socijalnog blagostanja. Tačnije da će primat na račun vojne industrije imati upravo industrija koja će se baviti proizvodnjom resursa za istraživanje svemira. Da će planeta rata postati planeta mira. Plaši me samo jedno, da ostanem sam, da ostanem poslednji čovek u celom Univerzumu. Znam da bi se i tada snašao i našao volju za životom, ali opet smatram to svojim najvećim strahom.
Kakve su reakcije okoline i najbližih, da li ti pružaju podršku ili…?
Imam veliku podršku najbližih ljudi, ma koliko oni ne želeli to da se desi, oni poštuju moje odluke. Jednim delom su ponosni, a jednim delom ne bi želeli da se to obistini. Jednom prilikom majka mi je rekla da je ponosna na mene, ali poznajući me kakav sam baksuz postoji velika mogućnost da stvarno i odem, što ona lično ne bi volela. Naravno to nije prošlo bez šale moje sestre da će me zaključati ili ortaka koji je bio u fazonu da će da baci vlaške magije na mene kako ne bi otišao.
Dosta se buke podiglo oko Mars One ambasadora mladih, dvanaestogodišnje devojčice Alise Karson. Pojedini smatraju da je evidentno da je izuzetno sposobna i da to iskreno želi, dok su drugi ubeđeni da je premlada za ovako nešto. Koje je tvoje mišljenje o tome?
Ona je kao što si rekla ambasador misije i nije u planu da ode u jednom pravcu tako mlada. Striktno pravilo misije je da najmlađi aplikant može imati minimum osamnaest godina, što bi značilo da bi ta osoba imala dvadeset i osam godina kada bi bila poslata na Mars, a prvi krug aplikacija je prošao i nije navedeno kada ce biti sledeći. Tako da u svakom slučaju i ako mimo propisanih pravila bude ušla u prvu ekipu koja ide na Mars, put je za deset godina, što znači da će biti punoletna osoba.
Šta očekuješ od rijalitija koji će se, ako sam dobro razumela, organizovati da bi se prikupilo još sredstava za put i koliko će ljudi u njemu učestvovati?
Da biće neka vrsta rijalitija, samo što će ovaj rijaliti biti naučno-obrazovan. Od dvadeset i četiri do četrdeset ljudi koji će ući u poslednji krug na obuku od osam godina. On će se nastaviti na Marsu gde će se ekipi od prva četiri člana, na svake dve godine pridužiti po još četiri člana.
Prema tvom mišljenju, koji su najveći izazovi koji su sada pred Mars One ekipom i oko čega će imati najviše poteškoća?
Smatram da će najveći izazov biti sami ljudi tačnije njihova psihološka spremnost i možda finansije za sam projekat.
Zamislimo da si odabran da ideš na Mars… Šta će ti najviše nedostajati sa Zemlje i kako bi izgledao tvoj poslednji dan na njoj?
Najviše će mi nedostajati ljudi i priroda. Pa sad, moj poslednji dan na Zemlji bi sigurno prošao u nekim pripremama, ali poslednji slobodan dan bih proveo sa voljenim ljudima u nekoj prirodi.
Da možeš da biraš kojih bi pet knjiga, pet filmova i pet pesama obavezno poneo sa sobom na Mars?
O tome bih trebalo dobro da razmislim, nije lako napraviti takav izbor i reći e to je sigurno to. Moge stvari zavise od situacje i trenutka. Mislim da ne mogu da ti dam odgovor na ovo pitanje, bar ne još neko vreme. Ono što ti mogu sa stoprocentnom sigurnošću reći da bih poneo je Egziperijev „Mali princ“.
Imaš li ikakvu predstavu koje bi ti bile prve reči na Marsu?
Nemam, nisam razmišljao o tome. Bile bi najverovatnije spontane, a ako bih već razmišljao o tome verujem da bi ih promenio milijardu puta do samog dolaska. Dug je put do tamo.
I za kraj, verovatno si i sam imao prilike da čuješ da su ljudi podeljeni između onih koji maksimalno podržavaju ovaj projekat, onih koji ga smatraju isuviše ambicioznim i praktično nemogućim i teoretičara zavere koji misle da će sve to biti snimano u studiju kao i odlazak na Mesec. Imaš li nešto da poručiš svima njima?
Svako imao pravo da misli šta hoće. Može se desiti da projekat ne uspe zbog finansija ili ljudskog faktora, ali da će biti snimljen u studiju i da će neko ceo život da provede tamo ili šta već, je više nego smešno.