Alen Agić u opisu svoje stranice Magic Whisperer navodi: „Pišem na granici snova i realnosti. Negdje, tamo, gde se ljudi i dalje vole.“ Ljubav je njegovo nadahnuće, društvene mreže omiljeno igralište, a misija šaputati magiju onima koji su voljni da je čuju
Kada si postao Magic Whisperer i kome šapućeš magiju na uho?
To pitanje mi nerijetko postavljaju, ali uvijek se potrudim da kažem nešto neizrečeno, nešto što ranije nisam spomenuo. Pišem otkako znam za sebe, premda sam počeo sa eksponiranjem napisanog tek u srednjoj školi. Tada sam zaključio da moram pokazati svijetu šta znam i da šapat može biti jači od galame, ako umiješ.
Publika te najpre prepoznaje po kratkoj formi citata koji su veoma popularni na društvenim mrežama, međutim, ti u svojoj biografiji možeš da se pohvališ i dvema knjigama. Da li je ljubav tema koja prevashodno okupira tvoju pažnju?
Nekoliko tih citata upravo i jeste iz pomenutih knjiga. U fazi sam završavanja i trećeg romana, doduše ne žurim. Ovaj put čekam prave sponzore i ozbiljne izdavačke kuće, kako bismo stvorili do sada neviđenu čaroliju. Inspiracija mi ne manjka, ljubav mi ne manjka, ogromna podrška mi ne manjka – zadovoljan sam.
Budući da osim tvog imena o tebi ne možemo mnogo toga pronaći na mrežama, iako si kao Magic Whisperer sveprisutan – neću te pitati ko je Magic Whisperer, ali mi reci ko je Alen Agić?
Ne radi se tu o golemoj misteriji, jednostavno, još uvijek, nemam dovoljnu želju za enormnom popularnošću – činjenično već steknutom popularnošću. Što zasigurno ne znači da se stvari u skorijoj budućnosti neće promijeniti. Magic Whisperer je dio mene, a ja sam dio vas. Zajedno smo, dokle god je Bog na našoj strani, nezaustavljivi.
Bez ikakve želje da podilazim stereotipima, moram svejedno spomenuti da si odabrao netipičan put za mladog pisca. Govorim prevashodno o tvom pisanju o ljubavi, snovima, maštanjima i „otvaranju duše“ pred širokim auditorijumom u zemlji gde se pojmu „Balkanac” pripisuju sasvim druge konotacije i gde je (nažalost) mnogim muškarcima i dalje nezamislivo da priznaju da su povređeni, da plaču i da imaju romantična osećanja.
Duga je to rasprava, ali ću je rezimirati jednom jedinom rečenicom: Zamislivo je onima koji mogu da misle.
Šta ti misliš, zbog čega muškarci sa ovih prostora u najvećem broju slučajeva nerado govore o svojim osećanjima javno?
Nije baš tako, nećemo miješati babe i žabe. Muškarci govore, kukavice ćute. Istinski muškarac nipošto neće dozvoliti da njegova žena stari u neizvijesnosti, jer on će priznati osjećaje. On će ostarjeti pored nje.
Da li je teško pisati o ljubavi kada nisi zaljubljen ili kada si u ispunjenoj, ostvarenoj vezi? Odakle proizlazi tvoj nagon za pisanjem, da li je malo ljubavne drame pravi začin za inspiraciju?
Najveća umjetnost proizilazi iz tuge, dok sa druge strane, najljepši trenuci se proživljavaju kada si zaljubljen. Smatram da kvalitetan pisac može stvarati u oba slučaja. Nevažno da li se raspada ili sija. U suprotnom treba mijenjati posao.
Kažeš „šta ne proživimo to premaštamo”. Koliko je mašta dragocen saveznik u tvom životu?
Albert Einstein je prije smrti izjavio: „Logika će vas odvesti od tačke A do tačke B. Mašta će vas odvesti bilo gdje.“ I potpuno se slažem sa njim. Čovjek koji umije maštati, može napraviti čudo čak i da nije svjestan toga. Danas su ljudi, većinskim dijelom monotoni. I onda se čude zašto im veze pucaju, zbog čega ne mogu naći nekoga drugačijeg od ostalih. Da bi našao posebnog ili posebnu, moraš biti poseban. A bez mašte, teško da ćeš to ostvariti. Iz tog razloga bih savjetovao svima da budu pomalo ludi, ali maksimalno maštoviti. Uostalom, vjerujte mi, to je tajna životna formula.
Kada pišemo o ljubavi i osećanjima tanka je linija koja deli romantiku od patetike. Kako ti uspevaš i da li uvek uspevaš da joj se odupreš?
Gruba, apsolutna patetika ne postoji. Postoje samo ljudi koji ne razumiju život, odnosno ne razumiju tuđe osjećaje pa, shodno tome, daju sebi za pravo da pljuju na njih. Zamislite sada da ja pljujem na nekog stanovnika iz Kambodže, jer mi je smiješan njegov jezik. Glupo, zar ne? Ljubav je čudesan jezik na kojem ne pričaju baš svi. Nekome je draže mrziti, osuđivati, raznositi tračeve, širiti lažne priče, iako tog čovjeka lično i ne poznaju. Baš zato, nikada nisam rekao za nečiji rad da je patetičan. Ukoliko je iz tvoje duše napisano, svaka čast sinko, imaš dušu. Nastavi tako, podržavam te.
Često možemo čuti komentare ljudi, naročito onih iz starijih generacija, kako je danas romantika nestala. Slažeš li se sa ovime ili misliš da možda nije nestala, možda je samo promenila svoju formu?
Što se tiče romantike, dosta se modernizovala. Ne nosi se više cvijeće, sada se pišu grafiti na zidovima. Ustaneš, a ujutru preko čitave komšijine ograde piše kako Bojan voli Bojanu. To je lijepo, sve dok se taj grafit ne nađe na vašoj ogradi, onda moraš kupovati jupol da krečiš i odoše ti pare. Šalim se. Romantika je prisutna, međutim, dosta nas se plaši reakcije na pokazivanje iste. A ne bi trebalo. Kada voliš, izjasni se, makar na kraju ostao bez toga.
Koji je bio najromantičniji gest kome si svedočio?
Ako ćete iskreno, uopšte nisam od onih tipova koji se dive javnim prosidbama na stadionima, supermarketima, ispred ekstremnog broja ljudi. Ne tvrdim da tako ne treba, jednostavno ja to ne volim. Za mene je ljepša intimnost, doza izolacije od ostatka svijeta. Čak sam u jednoj od svojih priča opširno opisao kako zamišljam proceduru stavljanja prstena na ruku voljene žene. Priča o Snješku Bijeliću i skrivanju kutijice u njegove grudi. Nego, ne bih vam otkrivao detalje, pročitajte nastavak na mojoj stranici. Siguran sam da će vam se dopasti.
Pišeš neku vrstu ljubavne poezije u modernoj formi „ispovesti”, da li se događalo da tvoje reči budu potpuno pogrešno protumačene?
Znaš kako kažu – sto ljudi, sto ćudi. Ne opterećujem se time kako će me javnost u globalu protumačiti, draže mi je bazirati se na dobre pojedince, da ih potstaknem, natjeram da shvate koliko vrijede. Hvala Bogu, odlično mi ide, što govori i broj pratilaca na Instagramu i drugim društvenim mrežama.
Verujem da te veliki broj pratilaca na društvenim mrežama čini ponosnim i daje ti motivaciju da nastaviš putem kojim si krenuo, ali zanima me kako vidiš svoju ulogu u društvu?
Svakako, pravi fanovi su moj vjetar u leđa. Neizmjerno me raduje što se u tolikoj količini pronalaze u mojim tekstovima, pogotovo što se kroz njih vraćaju u život – zapravo, liječe. Ima li išta ljepše nego izliječiti čovjeka koji je bolovao od izgubljene nade? Nema. Ne doživljavam sebe kao nekog Robin Hood-a, da otimam od bogatih i dijelim siromašnima. Ja sam naprosto Šaptač Magije, koji krade vaše uzdahe, a zauzvrat poklanja vjeru u bolje vrijeme, koje će kad-tad doći.
Dalje, jako je važno da svako od nas, povremeno, uzme olovku i izvrišiti emocije preko komada papira. Barem ga kasnije gurnuo ispod kauča ili bacio u kantu za smeće.
Imaš li razvijenu komunikaciju sa svojim pratiocima, dobijaš li povratne reakcije?
Naravno. U 99% slučajeva odgovaram na poruke, nebitno što me prati preko pola miliona duša, naročito kada se obrate sa konkretnom namjerom.
Šta očekuješ od sebe u 2017. godini, da li uobičavaš da praviš dugoročne planove? Šta bi voleo da sa sobom poneseš iz ove godine, a čega želiš da se rešiš?
U principu planiram mnogo, mada, ništa ne smijem očekivati. Očekivanja su nepredvidiva, a samim tim i nepoželjna za polemisanje. Iz protekle godine nosim sa sobom sve ljude koji su bili sa mnom od samog početka, a rješavam se „loših glumaca” . Nova godina, novo čišćenje.
Da li bi želeo nešto da poručiš čitaocima Plezira, i postoji li nešto što bi želeo da kažeš a nisam te pitala?
Kunem ti se, sve si me pitala. Odavno nisam naletio na ovako temeljiti intervju. Čitaocima Plezira bih poželio sretnu Novu godinu i smijite se češće. Voli vas Magic Whisperer
