Poput stare ruske sonde iz svemira, ta Subota se obrušila na mene. Tako nepripremljenoj, gotovo bez gravitacije, trebalo mi je vremena da se svemirska prašina od udarca slegne. Kada se vidik razbistrio, shvatila sam nešto veoma neobično. Prvi put se nisam obradovala Suboti. Bar ne kao pre. Pošto je stigla prebrzo, iznenadila me, i tog jutra me ubacila u mašinu poput svakog drugog običnog dana. A, shvatate, Subota je sve osim obična.
Ostala sam u krevetu hvatajući se za nekakvu logiku svog zapažanja. Nije je bilo. Nije mi padalo na pamet da idem u stereotipe. Godine, obaveze, odgovornosti, stres, pa sve to nakupljeno na gomilu. Nikako!.
Jer sebe ne doživljavam kao gomilu nakupljenog lišća na ivici trotoara. Mora da postoji nešto više, nešto dublje od toga. Aaaa, da naravno, ja sam od onih što traže dublji smisao. (Niko nije savršen.) Postoje različite putevi da se pobegne od saznanja ili od suočavanja sa neznanjem, a jedan od težih je put ka dubljem uvidu.
Osećam bosa stopala kako opipavaju svežinu parketa i različite teksture tkanina na podu stana. Moj gornji deo tela kuva kafu, usta izgovaraju magične pozdrave za dobro jutro. Prsti biraju jutarnju listu. A zatim, uz kafu, nastavljaju dobro poznato maženje sa monitorom smartfona. Setih se da sam skoro negde pročitala da nikad ne možemo videti svoje lice direktno, već u ogledalu ili u nekom drugom odrazu. Na fotografijama. Nikada nećemo videti sebe. Licem u lice. I ta misao bez traga prolazi.
Prsti skroluju sve niže i niže, do onog neprijatnog obaveštenja koje kaže „Uhvaćena si!“. Pregledala sam sve te iznimne dizajnerske interijere, humane pozive na buđenje, feminističke pokliče, akvarele, poetske izraze, nova izdanja, motivacije i citate, najnovije uspehe, dostignuća, preporuke i savete. Sve to u nekoliko minuta. Slike, reči, slike, reči, zvuk, slike, reči. Moj mozak se veseli. Radi po svome. Slaže, zaključuje, skladišti. A ja, ja se neočekivano zapitam: Da li je to potraga za svojim odrazom? Kroz tuđi izraz. Ima li ikakve logike u tome?
Ima li ikakve logike u suboti kojoj se nisam obradovala naivno kao pre? Kojoj se nisam podala lepršavo, spremajući se za groznicu subotnje večeri? Koja me je iznenadila? Propustila me malo kroz prste? Protresla me kao mokru svilenu haljinu pre sušenja? I svi ti odrazi koji su poput sitnih kapi poleteli sa mene dajući mi osećaj svežine. Ima li logike u tome? U toj nemuštoj konverzaciji „licem u lice“ sa sobom? Dok se mislim o jednoj Suboti. I zašto se baš pitam o toj Suboti, a ne o onoj prošloj ili pretprošloj.
Konačno jedna Subota malo ozbiljnije shvaćena. Mali korak za čovečanstvo, ali veliki za mene. Sebi sam pružila dublji uvid u jednu tako tananu promenu u raspoloženju. Da, potpuno nebitna stvar za čovečanstvo, nimalo naučna niti laboratorijska, ali od iznimne važnosti za mene. Dan kada sam videla Subotu drugačije. Ne kao tuđi odraz, već kao odraz sebe. Ne kao tuđu misao, stereotip, već kao kratki bljesak vlastite unutrašnjosti. Tog nepoznatog univerzuma gde se svemirska prašina diže i sleže, gde se udarci dešavaju i nižu, ali bez mog uvida. Jer ja svoj odraz jurim napolju. Na svim mestima gde ga ni ne može biti.
