Sreda, novembar 1993. godine.
Sneg gotovo do struka, Sneško Belić prkosi dimenzijama dvorišta i deluje da će progutati kuću. Primećujem nelagodnost u svom pogledu. Često se na snimcima iz devedesetih u prvom planu nalazi moje namršteno lice. Još uvek ne mogu da prodrem sasvim u ta (o)sećanja, pa vraćam kasetu iznova na početak. Mali jednodelni skafander teget-crvene boje, sa rukavicama prišivenim uz njega, teško se pomera po škripavom belom tlu i pravi grudve koje na sve liče osim na kugle za grudvanje. Poput čarobne prašine, pahulje lete pravo u kameru. Zatvaram kadar.
Ponedeljak, novembar 2003. godine.
Nije se mnogo toga promenilo, osim što sam malo porasla. I dalje me šišaju na kratko, oblače u šarene hulahopke i prave omiljenu beze tortu tog dana. Podrazumeva se da me grde što slano nije na mom meniju. Gosti sa sobom donose miris dimljene pršute, zbog čega sam volela kad me grle (a daju i poneku čokoladu). Dve susedne sobe bile su mračne i veoma hladne. Tamo sam brojala svoje mlečne pakete i tu je bilo moje skrovište od nezanimljivih ponuda za jelo. U velikim plastičnim poslužavnicima pod vezenim krpama sa motivima oklagije i hleba stajalo je bezbroj različitih kolača. Uvek sam pomalo strahovala da će me otkriti.
Za stolom su se menjala predjela, čorbe, pite sa pirinčem i krompirom, pihtije, kavurme, sarme, zimnice, pečenja, komisbroti, grilijaši, išleri, puno glasnih i nasmejanih ljudi i jedna beze torta, za koju sam se uvek brinula da će je odmah dokrajčiti. Dobro pamtim svaki put kada sam je jela. Domaću, mirisnu, kremastu. Našu.
Uspomene su mnogo intenzivnije kada o njima nema dokaza. Kada nas ništa opipljivo ne vezuje za neki trenutak ili osobu. Verovatno je novim generacijama to naprosto nemoguće zamisliti.
„Deda, vuci me brže!“ – govori tanki glasić ispod kape i šala gde se samo oči naziru. Te godine sam na slavu došla sankama. Ne znam kako je deda uspeo da se probije kroz ulice istovremeno držeći kameru i pažljivo, uvek prethodno izgovarajući datum i godinu, beležio te značajne trenutke.
Da li ja danas stvaram takve zapise i uspomene za budućnost?
Dede su čudo! Vozila sam se u korpi za bicikle smeštenoj pozadi. Pošto sam stajala, bila sam ravno u visini dedinog vrata, koji je govorio da ne smem da pričam u toku vožnje da mi se ne prehladi grlo. Leti je bila druga priča – da slučajno ne progutam vrapca. Zaista sam ga slušala, a on me je ponosno vozio po zaleđenom tlu. Tog osećaja se živo sećam. Veliki ranac na leđima, kaput zimzelene boje i plavi pramenovi ispod kape koji lepršaju u mraku, i jedva su dočekali kraj šestog časa. Brzo se smrkava, a ulične svetiljke maglovito osvetljavaju veliki Bulevar koji se cakli. Tada sam već bila velika, čitavih jedanaest godina. Sećam se degustacija pršute u improvizovanoj pušnici. Pre nego što otresemo pahulje sa ramena i objavimo dolazak zajedno se šunjamo sa baterijskom lampom dok one veličanstveno vise sa plafona..
Nematerijalno dobro je važno zbog međusobnog poštovanja i razumevanja različitih načina življenja. Ukoliko se neki običaj ne održava, on prestaje da bude deo nematerijalnog kulturnog dobra. To je prepoznao i UNESCO koji je uvrstio Krsnu slavu na listu nematerijalnog kulturnog dobra..
Krsna slava je narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika. Među Slovenima, najduže se održala kod Srba. Tragove ovog običaja imaju ili su doskora imali svi Sloveni, pa i Indoevropljani: Tračani, Stari Grci, Dačani, (sa ostacima u Maloj Vlaškoj), Iliri (sa ostacima kod Cincara i severnih Albanaca), Rimljani. Slični običaji se sreću i u Makedoniji, delovima Bugarske (u vrlo malom obimu, samo oko Timoka). Slava se sreće i kod katolika u Boki Kotorskoj, gradu Baru sa okolinom, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu, kod Albanaca katolika, nekih Muslimana u Bosni i Sandžaku, pravoslavnih Vlaha, Goranaca i Hrvata.
Najviše pristalica ima verovanje da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog praznika posvećenog mitskom pretku porodice, odnosno porodičnim precima uopšte. Slava potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova.
Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica slavi svog sveca. Svaka kuća ima jednu ili dve slave godišnje, a ipak, samo jedan je glavni dan gozbe u čast sveca zaštitnika. Iako se „svečano“ ne slavi već sigurno deset godina, Stefan Uroš Treći, poznatiji kao Sv. Stefan Dečanski i dalje je zaštitnik dvadeset i četvrtog dana novembra. Priznajem, u srednjoj školi sam volela kada tog dana odsustvujem iz nastave. Nije to bilo samo zbog časova, već zato što se ceo taj dan pretvarao u jednu svečanu ceremoniju koja me, svojom smirenošću običaja povezivala sa tradicijom i kulturom. Nije mi bilo teško da ustanem vrlo rano i ponesem kolač u crkvu. Uvijen u platno u korpi od pruća, uz vino i žito, ovaj ritual mi je pružao osećaj čuvanja svete tajne među smrznutim prstima. Bliži se taj datum i ove godine, a ja slutim rani sneg!
