konzument – potrošač, naročito životnih namirnica i robe
Reč opisuje osobu koja je potrošač, osobu koja kupuje razne stvari koje su joj potrebne, a najviše se odnosi na kupovinu životnih namirnica i garderobe.
Rekao bih da smo masovno postali pomahnitali konzumenti svega što nam se servira, zbog čega ulazimo u zavisničko ponašanje, kupovanje i gomilanje stvari, prividno zamagljene svesti da je sve ostalo okej. Guranjem pod tepih krucijalnih stvari i životnih problema zapadamo u stanje opsesivne kupovine. Primećivao sam to i kod sebe.
Jedne godine, čišćenjem svog garderobera primetio sam do koje mere je pun raznih gluposti koje mi nisu ni potrebne ili pak imam sličnih stvari, i to po nekoliko komada, a sve je bilo opravdano jer je bilo jeftino, kupljeno na sniženju i kako mi je baš to tada u životu neophodno. Pre neki dan mi je S. rekla kako je morala da kupi dve palete senki za oči.
– Neophodne su mi Stevooo! Moram da ih imam, pogledaj ove boje, preko su mi potrebne. Nemam ih u ostalim svojim paletama.
– Čekaj, ti meni hoćeš da kažeš da ćeš iskoristiti ovu žutu boju na svojim očima!
– Krajne neophodno za opstanak na ovoj planeti!
Šta se to dešava u čovekovom mozgu, pa tako „dobro” reaguje na sve te lude popuste i promocije? Kada nam dođe „SALE” (najbolji ortak koga viđamo dva puta) kao lešinari koji se okome na beživotno telo preminule životinje mi se sjatimo u šoping centre i po nekoliko sati neumorno obilazimo prodavnice i kupujemo i kupujemo. Izlazimo napolje sa po nekoliko kesa i torbi, i nekoliko hiljada manje u novčaniku.
Uopšte gledano, postali smo neotesani u konzumiranju. Sećam se kada je krenuo prvi talas, ili kako su ga nazivali prva sezona najgledanije serije COVID-19, ljudi su ludački pravili zalihe hrane i toalet papira. Pre samo nekoliko meseci rafovi sa brašnom, šećerom, uljem, toalet papirom bili su prazni kao nesrećnih devedesetih. Čekajući red u prodavnici načuo sam razgovor dvoje supružnika:
– Stavi, stavi još brašna, malo nam je 10kg! I ulja još!
– Ali maco, ti ni ne mesiš!
– Nema veze, neka nam se nađe, vidiš kakvo je stanje!
Sećam se da mi je S. pričala kako je lutala od radnje do radnje u potrazi za kockicom ili kesicom kvasca, i da kada je obišla skoro pola grada, u nekom mini marketu ljupka prodavačica joj je tihim glasom, kao najstrože čuvanu tajnu saopštila da je sakrila za komšinicu jednu kockicu kvasca, ali da se ona nije pojavila, pa da će ga njoj prodati! S. je imala sreće da umesi sebi nešto.
Živimo u zemlji u kojoj su prodavnice garderobe, uglavnom mislim na street fashion brendove poput H&M-a, Zare, Bershka-e, Stradivarius-a, Pull&Bear-a, Koton-a, Waikiki-ja, New Yorker-a, Croppt-a i mnogih drugih svakodnevno prepune i ostvaruju abnormalno velike promete. Jedna radnja ima zaradu čak i do dva miliona dinara, na dnevnom nivou, a svi ovi brendovi imaju i po nekoliko radnji samo u jednom gradu.
Sumanuto gomilanje odevnih komada u korpe naročito je vidljivo pred Novu godinu, što možete videti po rasturenim i razrovarenim policama već po otvaranju objekata koji pred kraj radnog vremena izgledaju kao da je bio zemljotres ili da je pala bomba. Opustošeno!
Uvek se pitam odakle novac svima onima koji se svakodnevno žale kako se nema para, i kako jedva sastavljaju kraj s krajem. Generalno ljudi u najvećem broju slučajeva kupuju neuporedivo više nego što im je potrebno! Žele sve, žele mnogo, uvek još više, a velike kompanije samo podgrevaju te potrebe! Serviraju im nekvalitetnu robu na tanjiru i to vrlo skupo! Traženje izlaza iz životnih nezadovoljstava u kupovini skuplje je nego platiti terapeuta.
Konzumiramo svakodnevno u ogromnim količinama! Hrana i alkohol se kupuju u izobilju, pa su i razna slavlja postala užasno velika investicija! Od slava, rođendana (naročito onih gde se slavi punoletstvo), krštenja, veridbe, svadbe, pa čak i sahrane.
Jedna smo od zemalja gde se najviše konzumira alkohol, hrana, garderoba, droge, lekovi za smirenje se uzimaju na veliko. Servira nam se loša muzika, serije B produkcije kojih pored rijalitija imamo u izobilju. Pristali smo da budemo konzumenti nerealnog, lažnog sjaja društvenih mreža, skrivajući se kukavički od realnosti. I nikada nam nije dovoljno. Kao zavisnici, očekivano je da želimo još. Sve jače i jače doze opijuma koji će nas smiriti. Nažalost, prividno.
Ima li nade za promenu?
