Želja za tuđim nas je opila kao nekada naše roditelje kultne serije i filmovi. Neke druge „Srećne ljude”, gledamo kako se pretvaraju u „Nesrećne” i radujemo se što to nismo mi, a tako bi smo voleli da zaigramo u toj „Dinastiji”, pa makar i na kratko.
Često slušamo o tome kako je sve izgubilo na vrednosti a dobilo na ceni. U to „sve” je odavno počeo da se ubraja i čovek, bilo da je bogat ili siromašan, jer čoveku je stalno malo. Misli da je tuđe dvorište lepše, tuđe voće slađe. Za tuđe bi da bude njegovo, a njegovo zanemareno postane tuđe. „Interesantno“ je kako čovek uvek očekuje da uzme, a retko oseća potrebu da nešto da. Nekako se lako nagodi sa svojom savešću kad želi da opravda svoje postupke.
Za nedovoljnu komunikaciju između ljudi okrivljeni su mobilni telefoni i internet, za blud i nemoral mediji, a pitam se koga će ovo društvo okriviti za sopstvenu pohlepu?
Živimo u vremenu izmenjenih vrednosti i žalimo se na njih, a šta da uradimo da to promenimo? Samo da odgovor nije Odlazak u selo, planinu ili pećinu, bez telefona i interneta. Takav postupak se ne naziva odlazak već beg. Sećate se „priče“ o tome da su ljudi masovno naseljavali gradove i ispraznili sela u želji za boljim, lepšim i jednostavnijim načinom života? Tužno je kako čovek pre prihvata da pobegne od problema, nego da se sa istim suoči.
Iako želi za sebe samo najbolje, često to najbolje nije najbolje jer računa samo materijalne stvari. „Za čoveka je najbolja stvar „slobodna duša” koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini“, kako su tvrdili stoici, pripadnici elejske škole u antičkoj Grčkoj. Oni su bili poštovani zbog visokih moralnih standarda. Cenili su vrline – razumnost, pravednost i umerenost. Tvrdili su da su um i sudbina ti koji određuju sve. Cenili su sve ono čemu smo zatvorili vrata, a otvorili ista sedam smrtnih grehova. Pustili ih da ovladaju nama razvrat, zavist, proždrljivost, lenjost, pohlepa, gnev i gordost. Okrivljujemo društvo jer je na sve ili „klimalo” ili „okretalo” glavom, nesvesni činjenice da smo mi deo istog i da ne preuzimamo ništa.
Istina je da „Jedna lasta ne čini proleće”, ali skup lasta čini jato. Skup koji veruje jedno u drugo, prihvata i uvažava drugačijeg od sebe i kreće se uvek u jedinstvenoj putanji – kada se jedna umori, druga preuzima vodstvo.
Plaši me ovo vreme u kojem se čovek laže da je slobodan samo ako živi sam i da u samoći uživa. Plaši me vreme nesposobnosti prihvatanja različitosti. Plaši me vreme insistiranja na slobodi koju smo pretvorili u ropstvo, iznošenje mišljenja u tišinu, ljubav u taštinu, feminizam u borbu protiv brakova i muškaraca. Plaši me ovo vreme u kojem žive „nesrećni” i „presrećni”. Plaše me ljudi koje tuđe privlači kao magnet. Plaše me grehovi koji se predstavljaju kao vrednosti i društvo koje prihvata sve što mu se servira. Plaše me želje jer su postale jeftine, izgovaraju se glasno, zamišljaju prečesto. Plaši me sve što ne stoji kao sinonim pored vrline i sve sto stavlja uzvičnik na izgovoreno.
Tamo gde ništa nije sigurno jedno jeste. Činjenica da ništa ne traje zauvek. Dok idem u susret epohi „Pokondirene tikve”, biram da se vrlinama suočim sa istom, sa verom da nisam sama, a sa ciljem stvaranja novog jata, koje će svojim umom, umerenošću, razumnošću i pravednošću, ispisati novu epohu modernog doba. Radujem se jer se nadam nekim novim epizodama o „Srećnim ljudima”, i novoj „Dinastiji”, boljeg, vrednijeg društva.
„Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrašća – vrline“.
Ankica Palić
