Radovanje proleću, buđenju prirode, skidanju teških i debelih zimskih jakni sa ramena i ispijanje kafe na osunčanoj terasi, već krajem prošle godine krenuo je da mi kvari pogled na jednu odvratnu kesu koja se nikakvim čudnim putevima, već samo onim posutim ljudskim nemarom i bahatošču, našla visoko u krošnji prelepog drveta ispod mog prozora, u zgradi koju delim sa komšijama iz još 47 stanova.
Tokom par meseci, svaki put kada bih pogledala kroz prozor, naježeno bih produžavala dalje u svoj dan i nadala se da će se drvo nekako samo osloboditi napasti dok ne krene da olistava i pupi. Stigao je mart zajedno sa naletom lepog vremena i toplote, drvo je krenulo da se otvara i budi, ali kesa je i dalje neumoljivo držala svoju poziciju visoko u krošnji i još pritom glasno i iritantno šuškala i pri najmanjem povetarcu. Ljudi bi prolazili ispred iz dana u dan, šetali sa svojim porodicama i ljubimcima, ali niko ne bi zastao da pogleda u to drvo i kesu na njemu.
Videvši da niko drugi nema nameru da pokrene temu uklanjanja kese sa drveta, pisala sam upravniku zgrade i predložila da se javimo Gradskom zelenilu za pomoć. Odgovorio mi je da im pišem, što sam odmah i učinila, ali je takođe rekao da bi možda lakše bilo da mi, stanari zgrade to sami uradimo. Odgovor iz Gradskog zelenila je stigao vrlo brzo i glasio je da će pokušati da uklone kesu kada budu orezivali drveće. Na prosleđeni odgovor se upravnik samo nasmejao, a moj naredni korak je bio taj da pišem u Viber grupi stanara zgrade sa molbom da se zajedno organizujemo za akciju kese na drvetu, iako znam da ima prečih stvari unutar i oko zgrade koje kvare raspoloženje i svakodnevno funkcionisanje. Uprkos tome što u grupi ima više desetina ljudi, na moju poruku niko nije odgovorio. Umesto toga, nakon dva dana, pri povratku kući i pogledu kroz prozor, ostala sam u šoku, jer drveta više nije bilo. Brutalno je i nevešto posečeno u potpunosti, krošnja sa kesom je položena odmah pored panja, a ljudi su i dalje prolazili kao da se ništa nije desilo.
Naravno da na Viber grupi na upit o tome šta se, zaboga, desilo sa drvetom, niko nije imao odgovor, a iz Gradskog zelenila je takođe ubrzo stiglo da oni nemaju sa tim nikakve veze i da će podneti prijavu protiv počinioca zločina za neovlašćeno sečenje drveta.
Ono što je mene, lično, u celoj ovoj situaciji uznemirilo je nekoliko stvari i tiču se mnogo toga više od jadnog, posečenog drveta koje nikome nije smetalo, već samo služilo dobrom. Nedostatak empatije prema drugim ljudima i prirodi iz koje smo potekli i koje smo deo, izostanak komunikacije, osećaj nemoći i besa da se ukaže na nepravdu. Pokušavala sam da postupak opravdan time da je počinilac ubistva drveta na taj način umirio ruke kako ne bi krenuo na drugog čoveka, ženu ili dete, ali opet, žao mi je svakog drveta koje strada i svakog slučaja ljudske bezobzirnosti koje prođe nekažnjeno i ne izloženo javnoj sramoti. Pokušavala sam da izostanak odgovora na grupi opravdam time da moje komšije more mnogo veće brige i nevolje od kese na drvetu, ali opet nisam uspevala da se ubedim da nemar i nezainteresovanost za svoje okruženje i ono što se u njemu dešava, nema veze sa tim.
Nakon par dana, Gradsko zelenilo je posadilo u blizini mesta gde je stajala dženarika više od 30 godina, jednu jelkicu koja će tu dalje da pušta korenje i raste u vremenu koje dolazi. Nedugo zatim je zakazan skup stanara zgrade i tom prilikom su se pojavila dva čoveka koji su posekli drvo i koji će biti kažnjeni od strane Gradskog zelenila. Naravno da se dogodila i svađa u vezi sa prijavom seče i verbalni napadi zbog istog, pod izgovorom da su im smetali plodovi kada bi krenuli da opadaju, a oni se saplitali i klizali na njih. Slomljeni pločnici sa njihovim saplitanjem izgleda nemaju nikakve veze.
Nakon žustro razmenjenih reči, neko od stanara je u afektu rekao kako ima toliko đubreta nanetog oko same zgrade, što od vetra, što od drugih bahatih stanara koje mrzi da prošetaju do kontejnera, već svoje otpatke bacaju kroz prozor, a niko se nikada nije setio da izađe i počisti to. Sastanak se završio tako što smo narednih sat vremena, komšije koje su se pojavile na skupu stanara i ja skupljali smeće i čistili prostor oko zgrade.
Dalje ću citirati deo teksta svoje drage profesorke, u kojem piše:
Ljubav prema čovečanstvu je jedna od naizgled lako dostignutih vrednosti koju često zamišljamo da posedujemo, jer je tako prihvatljivo voleti neodređeno mnoštvo. Voleti čoveka na blizinu, pred sopstvenim licem, nije nimalo jednostavno, kako se na prvi pogled čini. Čovečanstvo, beskrajna gomila kupusnih glava bez fizionomija, dostupna je našem apstraktnom, lebdećem osećanju humanosti, ali je bližnji, onaj koji nas s opasne blizine drsko, snishodljivo, nezaštićeno, besno gleda u oči, nešto sasvim drugo.
Mnogo puta mi se dogodilo da me ljudi savetuju da se manem ovih, naizgled, malih bitki, jer kod nas postoje sistemski problemi koji su mnogo veći. Da mi je lakše da okrenem glavu na drugu stranu i posvetim se drugim, lepšim stvarima. Ja ih razumem, ali meni i još dosta drugih ljudi koje poznajem, teško je da pustimo da suvereno vladaju sebičnjaci i siledžije i smatram da je vreme da i njihova kolena počnu malo da klecaju. S druge strane, ukoliko ne krenemo od rešavanja sitnijih problema, nikada do tih velikih nećemo ni stići.
Utehu mi daje ovaj epilog i kesa od koje je krenula ova priča o stradalom drvetu čiji je poslednji plod bio pokušaj poboljšanja komunikacije ljudi koji dele krov nad glavom i njihovog ujedinjavanja u tome da barem svoje zajedničko dvorište učine lepšim i zdravijim mestom za život.
