Silvana Armenulić i Toma Zdravković predstavljeni su u filmu „Toma” iznenađujuće dobro. Iznenađujuće, jer su domaći biografski filmovi često na ivici karikature. Milan Marić i Tamara Dragičević postigli su nešto što uopšte nije bilo lako – preneli su dostojanstvenu autentičnost u ritmu tužnih kafanskih pesama koje će vas rasplakati kada zapevaju duet koji nikada nisu snimili. Ova dosetka kompozitora je bajkovita, i učinila je film savremenijim.
Piše: Nikola Todorić
Pesme Tome Zdravkovića ušle su u naš život da bi tu i ostale, da kada tugujemo ne budemo sami, da osećamo njegov bol i pesme o nemiru, siromasima, ciganima, čežnji, izgubljenim ljubavima koje u mislima vraća, ranjenom srcu, Jeleni koje više nema, cvetnim poljima za Ljiljanu, kiši i ulici dugoj kao njegova tuga, sivoj jeseni, zvezdanim noćima, kafani koja je bila njegova sudbina…
Nijedan drugi pevač nije pokazao suštinu života bez strahova kao Toma. Bio je potpuno svoj, verovao da čovek ima dušu, tako je i pevao i pisao pesme. Iz duše. Kao takav, neprimetno se pojavio u našim domovima, prvo na vinilu, pa na kaseti, kompakt-disku, Winamp-u, pa na Spotify-ju. Baš kao duh koji se u svakoj, pa i u mojoj generaciji pojavi onda kada patimo zbog neostvarene ljubavi i kada umislimo „da nemamo baš nigde nikoga na svetu”.
Sve što je radio, radio je svojom voljom. Nije slušao ni šta mu doktori govore onda kada su mu rekli da ima tumor. Ustao je iz bolničkog kreveta i otišao na koncert. Nije mogao da izdrži, a da ne peva. I pevao do poslednjeg dana. Putovao je sa doktorom u ambulantnim kolima, nastupao teško bolestan početkom devedesetih, od Skoplja do Sarajeva. Nikada nije razočarao svoju publiku. Imao je prirodnu silu da dotakne svačiju dušu tražeći svoj mir u kafani, u rakiji, sa cigaretom u jednoj, a kartama u drugoj ruci.
Taj poročni čovek bio je dobar. Svoje mane je pretvarao u pesme, svoje vrline bacao po dvoranama i kafanama kao što je Đorđe Marjanović bacao sako, ali nikada nije pomešao koordinate. Kockao se i pio, ostajao bez prebijene pare, dotakao je i dno života, ali je znao da je to njegov put i koračao je tako do kraja.
Glumac Milan Marić uspeo je da odigra Tomu Zdravkovića – baš ovakvog. Kao da je napravio rez na svojoj duši da bi shvatio zašto je Toma išao baš tim putem. Ovakva uloga lako je mogla da se pretvori u karikaturu, kao što se to obično dešava u biografskim filmovima i serijama. Ali ne, to se Milanu Mariću nije dogodilo. On glumi sa lakoćom, ali kako bi to postigao sigurno je dugo i s pažnjom „uvežbavao” Tomu Zdravkovića.
U dostizanju autentičnosti lika koji glumi, uspela je i Tamara Dragičević. Ona kao da je živela život Silvane Armenulić pripremajući se za ulogu. Setna, prelepa, ali nenametljiva, romantična, melanholična i nežna, pojavila se ispred Tome Zdravkovića onda kada su oboje bili „niko i ništa”. Ona je pevala po malim kafanama, a on pisao pesme koje niko do tada nije čuo. Kada je jedne noći zapevao i probudio je u kafanskoj sobi, shvatila je koliko je darovit. Već na sledećem nastupu dala mu je mikrofon i najavila ga ispred dvadesetak pivopija u Pečenjevcima. Tada otpočinje njihova platonska ljubav, najlepša u istoriji naše narodne muzike. U filmu je prikazana dvosmisleno, kao zagonetka, ali svima nam je jasno da su bili potrebni jedno drugom. Bili su tajanstveni i strastveni prijatelji.
I kada je napisao pesmu Šta će mi život bez tebe, draga – misleći na nju, nije znao da će to biti najlepša pesma o prelepoj tužnoj ženi. Takav je bio Silvanin život – kratak i nesrećan. Život o kojem je pričala samo sa Tomom dok su se vozili autobusom na turnejama, od grada do grada. Sedeli su jedno pored drugog. Ona bi mu uvek spustila glavu na rame. Jednom joj je rekao – Napisaću pesmu za tebe baš onako kako mi govoriš o svojim osećanjima, jer ćeš tek tada pevati iz duše i isterati iz sebe muku. Poginula je mlada, u trideset i sedmoj godini, u agoniji svoje slave i spektakularnosti lepote. Ona je kao Koštana, kao nekakav motiv koji pokreće sve ostale oko sebe. Pesma je za nju bila smisao života, ali za razliku od Koštane, nije imala radosti u sebi.
Smrt neke odvede u zaborav, a neke u zamišljeni panteon slavnih. Iako nisu bili ideal, njih dvoje su u filmu zajedno portretisani, kao da je scenarista želeo da ih večno spoji, a kompozitor i tekstopisac izmislio je njihov duet, duet koji nikada nisu snimili, možda baš zato da bi u večnosti sačekali da to uradi neko drugi, jer njih dvoje nisu stigli. I tek sada, Silvana Armenulić i Toma Zdravković zajedno pevaju „Ja nemam više razloga da volim, ja nemam nikog da mi kaže kako da prebolim”. Imali su razlog da se vole, ali ne ovde, ne po blatnjavim kafanama, niti opštinskim dvoranama ili u Domu sindikata, nego negde u Italiji, zemlji o kojoj je Silvana maštala, ali je znala da se to nikada neće desiti. Oboje su bili toliko vezani za naš narod, da bi odlazak bilo kuda bio odlazak od njih samih.
To ih je sačekalo u nekom drugom životu, gde će se umesto u Pečenjevcu, sresti u Sanremu.
