Slika govori hiljadu reči, jel da?
Tvorac ove izreke nije mogao ni da nasluti moć digitalne fotografije u 21. veku. Naizgled se vidi sve, a zapravo tu je tako malo. Istina je da nikada nismo bili spretniji u sakrivanju, kreiranju maski – ko smo, šta mislimo, osećamo, jesu li nam dani dobri ili ne. Projektujemo kao na platnu željene slike o sebi, a uz pomoć društvenih mreža smo to doveli do savršenstva – samo pogledajte vlastitu Instagram stranicu.
I premda nam svi ti ekrani, sve te silne objave strašno odvlače pažnju i kradu vreme (ono malo vremena što imamo u jednom životu, al’ avaj) pa pored toga što se trudimo da fengšuišemo sadržaje o sebi u javnom prostoru, i mišljenja o drugima neupitno zapečatimo nekolicinom objava koje smo seen-ovali – postoji jedno mesto gde to – neće proći.
Pogled u oči.
Mali backdoor u neizgovoreno. (I već ste to čuli mnogo puta u sada već izlizanoj replici Al Paćina: The eyes, chico – they never lie!)
Mesto gde dubinu i složenost ljudskih emocija i odnosa reči ne mogu da iskažu – a samo sekunde provedene na tom mestu mogu kreirati most između duša.
Oduvek mi je bilo fascinantno koliko smo nemoćni da svoje oči cenzurišemo. Bilo da krijemo neku emociju poput tuge ili krivice, ljubomore, ili da „gutamo“ nekog očima. Mi žene umemo da dajemo poseban omaž pogledima – i često su tema razgovora. Tako se kikoćemo zbog nekog u društvu koga moramo da blagim udarcem laktom opominjemo da se dozove i ne osuđuje pogledom, ili pak čitamo ko ne može da izdrži pogled u oči sa osobom koja je privlači – u strahu od ogoljenosti.
No, da sve to nije na fenomenološkom nivou – potvrđuje i biologija. Da li ste znali da nam se zenice šire kada se pogledom povezujemo sa drugima? Širenje zenica može biti znak privlačnosti, uzbuđenja, emocionalne povezanosti ili interesovanja – da, zenice se šire onda kada se povezujemo, dok će ostati nepromenjene prilikom kontakta sa osobama koje ne izazivaju ovakve reakcije.
I više od toga, kada nekoga želimo da upoznamo – upravo na to mislimo, to je momenat kojem težimo – da ukrstimo poglede, da se međusobno validiramo. I dok uzbuđeno idete na mesto sastanka, recimo da ćete upoznati neku osobu kojoj se divite, vi u glavi premotavate sve moguće scenarije kako će to izgledati – a sve to pada u vodu nakon nekoliko sekundi ukrštenih pogleda. I neretko se desi da nekoga idealizujemo samo da bismo prilikom prvog kontakta doživeli razočaranje jer se nismo „videli“.
Na primer, teško da biste se tek tako povezali sa Slavojem Žižekom, uz sve uvažavanje njegovog lika i dela – njegov pogled je nemiran i, barem za sporedne ljude u njegovom životu – nepristupačan. Ja bih ga lično – samo citirala. Cenzurisano.
Sa druge strane neki neplanirani susreti i pogledi u oči – neće biti „slika koja govori 1000 reči“, ljudi – biće čitavi romani prepoznavanja. I, da se razumemo, kada ovo kažem ne mislim isključivo na ljubavne susrete. Bila sam te sreće da sam tako „videla“ nove ljude u svom životu, a konekcija je tako snažna kao da se poznajemo od vrtića, a ne svega godinu dana. Tako da, dragi ljudi, s rezervom uzimajte ono što čujete da vam drugi govore o sebi (reminder: bolje poslušajte šta pričaju o drugima), ne gledajte kroz objektive tuđih kamera i, zaboga, sklonite ekrane pred sobom – čitav svet autentičnog, a neizrečenog je u pogledima vaših sagovornika, slučajnih ili namernih.
Pogled je hiljadu najdubljih reči, ako umeš.
