Da „bežimo” preko grane, u nas Srba, više nije pitanje preživljavanja već prestiža. Pričamo o tome često. Neki o tom odlasku govore kao o tihoj patnji. Jedni o propuštenoj šansi, a drugi stalno time prete. Mašu svima ispred nosa kojekakvim pozivima za baš tamo. I tako dok se divimo nekom kumu, bratu, svatu koji živi svoj #bestlife tamo negde, neprimetno nam se podvlači pod kožu zaključak da „najbolje” odlazi iz Srbije.

Najbolje.

Odlazi.

I dok sam i sama odlazila i dolazila, ispraćala i čekala, aplaudirala ili negodovala, ostala sam raspolućena između potrebe da viknem svakom ko to može „daaa, beži iz ove ludnice!” i želje da izljubim kao brata rođenog svakog ko ovde ostane.

I tu negde baš na granici poznavanja realnog stanja u matici i našminkane predstave o travi tuđeg dvorišta sam počela više da posmatram one koji NE odlaze.

One kojima beg nije opcija po emocionalnom, moralnom, profesionalnom i geografskom opredeljenju.

To nije lako. Nije lako otići, svakako. Ali ostati! Čekati! Čekati da počneš da radiš u struci, čekati prijavu na pun iznos, čekati kredit za stan, čekati medijsko opismenjavanje, čekati podizanje svesti na tako mnogo tema, čekati ove što odlaze, one koji tek treba da dođu, da se rode.

To čekanje postaje bukagija u društvu zadojenom samoprezirom. U društvu u kojem se svaki razgovor prilikom kojeg se umorimo od nezadovoljstva završava poštapalicama tipa „to smo ti mi Srbi”, „tako ti je to kod nas”, „to samo kod nas može da prođe” i šampion među njima „banana država”.

Ja tako nešto nikada nisam čula od svoje prijateljice iz Turske, države koja flertuje sa idejom o vraćanju šerijatskog prava. Na Univerzijadi 2009. godine, učesnik iz Gane, jedva uspevši da dođe iz jednog totalitarnog režima, države trećeg sveta, mi je sa tako mnogo ljubavi pričao o svom selu. A na predstavljanju država učesnica jednog ErasmusPlus projekta, u Berlinu, sam doživela prosvetljenje kada sam videla Estonku kako joj se kotrlja suza radosnica niz obraz na prve taktove svoje nacionalne himne.

O, jesam li rekla previše? Je l ti neprijatno? To se nama ne dešava, zar ne? Nama Srbima. Mi ne delimo takve emocije. Naš tim je za to vreme učio učesnike najsočnijim srpskim psovkama, uživajući u histeričnom smehu drugih kada bi se doslovno prevodile na engleski jezik. U tom duhu smo se i pozdravili sa njima: „Marš u ….!” Smešno.

Smešno je što se svuda psuje, ljudi! Svuda ima nepravde, nasilja, besparice, poremećenih sistema vrednosti, rijalitija, estrade, prostakluka, besnih šalteruša. Ali, eto, ja i dalje nailazim na „oproštajne poruke” onih koji odlaze u duhu „Zbogom, Srbijo! Odoh tamo gde teče med i mleko, Srbijo daleko ti lepa kuća”

Ja se neću ovde baviti politikom, niti iluzornim pretpostavkama da je kod nas sve sjajno. Kako svima ide na bolje. Neću, jer moje i tvoje bolje možda nemaju iste merne jedinice.

I dok postoji realna potreba naših sugrađana da traže sreću preko brojnih granica, država, okeana i/ili vremenskih zona, ja bih samo da kažem da su heroji oni koji ostaju.

Možda nekada nesvesni sebe. Nesvesni svoje važnosti. Nesvesni svoje lepote. Svaki put kada svesno ostanu ovde i biraju nas.

Mrzim generalizacije! Da su sve žene loši vozači –  jer nisu. Da su svi ljudi loši – ne, nisu. Da najbolje odlazi iz Srbije – ne prihvatam.

Iako sam ponosna na moje koji su otišli, koji se traže i pronalaze negde vani, iako mislim da su fantastični zbog toga šta rade za svoje živote, ja danas i sutra i svakog Božijeg dana u ovoj mojoj Srbiji aplaudiram onima koji ostaju.

Stoga te molim, čuj kada ovo kažem:

Briga me da li si pekar, lekar, apotekar…Imaš li diplomu ili „žvaku”….lizing ili tatinu ušteđevinu…nedostaje li ti hrabrosti, gornja dvojka levo ili daska u glavi..

Hvala ti što ostaješ.

---

Hvala.

Što ostaješ.

Share

• Tweet
• Pin It