Upozorenje: U tekstu vam ne prepričavam film „Turista“, niti se osvrćem na dosetku „biti turista u svom gradu“, iako je ideja odlična.
Kako smo evoluirali od Homo sapiensa do Homo turisticusa?
Mirjana Bobić Mojsilović tvrdi za sebe da je maštovita osoba i da kada nema para za more, ona sebi to more nacrta. Pa tako piknikuje ispred svoje slike, uz flašu crnog vina, svojim rukama umešenog hleba i šaku maslina. Koliko puta smo zastali da oslušnemo to more, udahnemo so u vazduhu?
Tek trećina naše nacije putuje, što govori u prilog tome da trebamo biti zahvalni na svakom putovanju… Od te trećine, nađe se po neki iskren čovek, pa prizna da „ne voli more“, da mu je ležanje poput sardine, nauljene spf 50 ili izležavanje poput morža, nije više zabavno. Promena je jedina konstanta i tako se menjamo i mi, ali moramo promeniti i pristup letovanju. Ne možemo od istih radnji, dobiti drugačiji rezultat. Da ovo leto nisam otkrila ronjenje i to površinsko -snorking, ne bih se ni sećala letovanja. Otkrila sam novu dimenziju morskog sveta. Što nas dovodi do toga da su sva putovanja stvar naše vizure, a ona je odraz toga kako se osećamo. Ne može 10 dana na MORU da odMORI nas, onako uMORNE. Umorni smo i otišli. To je razlog što nam prvu dobrodošlicu na moru poželi prehlada.
Putovati cele godine, bez da se odmoriš, predahneš, sabereš utiske, ne prija ni našem mozgu.
Da li smo tamo, na putovanju, na licu mesta ili sve gledamo kroz objektiv? Od silne želje da SVE slikamo, a te slike posle nikad ne pogledamo, zaboravimo oku svom dopustiti da samo snima. Da jedina žiža koja upija, bude njegova. Ili je sve stvar dopamina, koji dolazi sa dozom lajkova, istih tih, kroz objektiv uhvaćenih trenutaka? Slike su prelepi podsetnik nekih događaja, ali previše svega vodi u disbalans. Da li nam je potreban prijatelj, partner da nas slika, da se zajedno slikamo Ili smo samodovoljni da „opalimo selfie“? Jesmo li se smejali pre i posle škljoca aparata? Slike su nam nezanimljive, jer sve liče jedna na drugu. Zato što na njima nema nas. Videli smo kako to neko drugi radi i automatski prihvatili kao neko pravilo. A kako filteri ulepšaju mesto, pa kad isto nađeš uživo, misliš da si pogrešio lokaciju.
Šetajući se ulicama nekog novog grada, ima li skretanja sa utabanih staza Trip advisera, preporučenih mesta? Jesi li otkrio svoje mesto? Tamo gde nije gužva, ali gde zemičke isto tako dobro mirišu i draže nepce, da ti je drago što si verovao svom instinktu. Čekati u redu da se proba kolačić, satima znači gubiti mogućnost da ga probaš na manje popularnoj lokaciji. Mudra žena je jednom rekla-da ide na putovanja, kada niko ne ide tamo. Ne bi li izbegla gužvu popularnih mesta. Amin.
Nataša Marković, autentična i talentovana glumica, sa svojim partnerom obilazi mesta koja nisu komercijalna. Ta njena avantura je i opasna, ali daleko više je nadahnjuje nego što bi to mogao neki Resort na obali mora, gde se samo jede, pije i brčka u bazenu, a more vidi samo na slikama.
Ben Foegl, pronalazi i obilazi ljude na najrazličitijim mestima na planeti. Zanimljive ljude koji su od svojih nemira u životu, pronašli mir na neotkrivenim lokacijama. Takvi prostori uvek postoje. Ovi ljudi pričaju svoje priče koje iz očiju isijavaju istinu. Oni su ti koji to mesto čine lepim. Mesto je postalo bolje, jer su oni postali bolji.
Putovanje je jedan od najlepših darova života, ali nigde ne možemo pobeći od sebe. Sebe svuda nosimo. Tako nikakav nalet sviđanja naših, objavljenih slika po društvenim mrežama ne može nahraniti našu nesigurnost i samoću. I opet, lepo je širiti vidike, otkrivati nove horizonte, narode, i shvatiti da smo u osnovi svi isti. Da nije inat svojstven samo nama Srbima ili da i Grci znaju uživati u plesu, pesmi kao i mi. Putovanjima i otkrivamo da nismo ni po čemu tako posebni, nikakav „nebeski narod“.
Ne mora se putovati pošto-poto pa da od alavosti da odemo na peto putovanje te godine, zaboravimo biti ljudi. Ne ide se na more, ako je tvom bližnjem teško. Ne umaraš ga o tvom pogledu na Mont Everest, ako znaš da jedva preživljava svaki dan. Ili ne znaš? Empatije je sve manje.
Najveće putovanje je unutar sebe. Nema pasoša, kompasa ili jednog univerzalnog cilja. Sam krojiš svoju mapu koja je pravi lavirint, nikako ravna linija.
I na kraju-voliš li zbilja putovati, upustiti se u avanturu, čak i da pukne guma (jednom mora pući)?Ili ti je to uverenje usađeno-da putovanjem obezbeđujemo ličnu sreću? Jesi li sa plaže pokupio svoje smeće i ostavio školjke? Koristio biciklo umesto prevoza, upijao poteze četkice na Leonardovoj slici, umesto što si je blicem štetio… Jesi li se vratio bar malo bolji nego što si otišao ili već misliš o narednom putovanju? Iz želje da što više obiđemo, zaboravimo biti prisutni, tu gde jesmo…a svet je tako veliki, da se u njemu lako izgubimo.
