„Kad se ljudi slažu sa mnom, uvek imam osećaj da sam negde pogrešio.“ Ernest Hemingvej

„Genije ne greši. Njegove greške su namerne i predvorja su otkrića.” Džejms Džojs

Gusta kao mleko, decembarska magla se spušta na beogradsku noć. Magla, kao šećerna vuna, krije strance u noći. Vlasnici kučića sablasno izgledaju dok se žurno, pognutih glava, vraćaju iz kratke noćne šetnje. Zaokupljeni mislima i hladnoćom, kao da nisu svesni slatkih trčkarala što im se sapliću o noge. Na povocu kao da vode svoje greške, pogrbljeni pod krivicom starih i mogućnošću novih. U nepostojanju vremena, ipak, decembar sitno grabi svojim gizdavim korakom. Uigrana je to koreografija kraja i početka. Odobrovoljen žmirkavim svetlimastanova, izloga i ulica, decembar se poigrava svešću, iskusno i znalački. Odrasli svode račune, a neka deca pitaju: „Mama, tata, postoji li Deda Mraz?“ Misli ubrzano jure pokušavajući da se zakače za strme obale reke čija ih bujica nosi u zapenušanu i bezdanu zbrku vodopada. U tom ludačkom, jednosmernom komešanju, jedina autentična konstanta su greške. One su statične i ubedljive. Posmatračice sa sigurne distance prošlosti. Rane bez vidljivih ožiljaka koje bi da prokrvare baš kada je najbolje decembarsko izdanje neophodno. Onda kada je zaborav najveći saveznik novim (samo)obećanjima u kojima sam nekada već poklekla, ali sa skupocenim ogrtačem istkanim od spremnosti da pokušam ponovo. Potpetice čizama gluvo odzvanjaju na opustelom trotoaru. Opuštajuće dejstvo šetnje otklanja nedoumice. Kajanje nije za svakoga, ali greške jesu. Neizbrisive i nepopravljive. Takve kakve jesu, one su hormon rasta u slalomu sazrevanja kakvo je moje. Brzo, nabusito i podrazumevano. Ostati zaglavljena u ograničenosti, šćućurena u strahu od letenja ili, grešiti, a zatim poleteti više i dalje. Nedoumica je uzaludna, a čežnja sa samospoznajom beskompromisna. Tonući dublje u razmišljanje, posmatram svoj lik kroz prizmu grešaka. Za trenutak obeshrabrena, udišem hladni, zagušljivi prah magle. Greške su posledice straha i ujedno jedini način da se oslobodim istog. Tog prefriganog, zatvorskog čuvara, čežnje za promenom i želje za prelaskom granica sopstvene izdržljivosti. Greške su upravo to. Granice. Granice koje sam sama ucrtala na geografskoj mapi vlastitog uma. Postojane u svojoj nepromenljivosti, ali sasvim otvorene u svojoj dobrodošlici da se pređu. Da se prepešače ili prelete. Prelazim granicu dok se magla polako rastvara i povlači. Prozorska svetla dobijaju na oštrini i komšiluk se budi iz snenog povoja magle. Svetlucaju dekoracije i decembarska čar polako nadilazi moje lutanje. U mislima se osvrnem još jednom. Dok se granica polako gubi iz vida, kako se udaljavam, potpetice veselije udaraju u asfalt. Sa krilima malo jačim i malo dužim, ponirem u novi prostor slobode. Nimalo otpornija na greške, bilo stare, bilo one nove koje će sasvim sigurno doći i povesti me na nove teritorije. U osvajanje prostora vlastite slobode koja nije bez granica, ali, neke od tih granica sam sama iscrtala. I prešla ih onda kada sam želela. Na mestu koje sam odabrala. Uigrana je to koreografija. Povlačenja i osvajanja. Kraja i početka. Naših i tuđih grešaka. Decembar se raskošno vrpolji i svetluca u noćnoj tami. Grešni grad se uzaludno opire iluziji kraja godine. Moraće da daje, da raduje, da otvara granice. Ho-ho-ho. A vi…vi pređite granice koje su greške nametnule, napustite ćelije vlastitog kajanja. Poletno se uputite ka prostranstvima slobode uma. Srca. I duše. Crtajte nove mape. Pomerajte granice. Pobeđujte strah, makar i grešili. Zapravo, obavezno grešite. Inače se pozdravite sa iskustvom i mudrošću. Oprostite. A možda neko oprosti i vama. Ho-ho-ho.