Propast dinastije Obrenovića, svedočanstvo diplomate Đorđa Simića o jednoj epohi, dokaz je da vladarsku porodicu nije uništila kraljica Draga zbog toga što nije mogla da rodi naslednika, već oni sami, tačnije njihova tvrdoglavost i samovolja.
Obrenovići.
Miloš. Mihailo. Milan. Aleksandar.
Ubica. Grešnik. Rasipnik. Neodlučni „dečak”.
Piše: Nikola Todorić
Ovakvo narodno pamćenje Obrenovića ne bi trebalo da nas čudi. Posle Majskog prevrata 1903. godine, kada su ubijeni poslednji vladari bez naslednika, kralj Aleksandar i kraljica Draga, na dinastiju je pala senka sumnje i prezira. Ne zna se tačno u šta se sumnjalo – u to da je knez Miloš bio najbolji diplomata u istoji našeg naroda, da knez Mihailo nije od Beograda napravio moderan grad, a da njegova diplomatija nije bila u maniru evropskih dvorova, u to da knezu Milanu Austrougarska nije dala titulu kralja, i u to da je kralj Aleksandar, ma koliko lucidan bio, ipak uspeo da ne povede nijedan rat.
Miloš Obrenović
Sećanje na dinastiju Obrenovića jeste stereotipno, a njihova velika dostignuća osporavana su, posebno Milanova i još više Aleksandrova, jer nije bio sposoban da se razvede od žene koja nije mogla da mu rodi naslednika i produži dinastiju. Tvrdoglav kao i ostali Obrenovići, samovoljan i egocentričan, doveo je Srbiju na rub propasti neodlučnom politikom, klackajući se između poverenja i (ne)prijateljstva između Austrougarske i Rusije. Nikako nije mogao da se opredeli kome će se prikloniti, pa je Srbija brzo postala parodija, zemlja Stradija u kojoj ste mogli biti ministar samo nekoliko dana, kao kod Nušića. Takva politika i ženidba ženom koja nije bila omiljena u narodu, učinila ga je možda najomraženijim srpskim vladarom, vladarom bez karaktera, ciljeva i uspeha. U stvari, jedini njegov cilj bio je nepolitički. Želeo je da se osveti svojoj majci, kojoj je Draga bila sluškinja, tako što će sada s tom istom Dragom kao kraljicom Srbije zajedno posetiti Sankt Peterburg, mesto gde je kraljica Natalija imala odlične diplomatske veze. Kada sin želi da učini majku ljubomornom, ima li nade da može normalno da vlada?
Mihailo Obrenović
Tvrdoglavost je uništila Obrenoviće. Ona je dovela do Ustavobraniteljske borbe kada je knez Miloš morao da napusti Srbiju, kasnije se primetila u odlukama kneza Mihaila da ne odustane od nepopularnog policijskog režima Nikole Hristića, ista ta tvrdoglavost kralja Milana je dovela do atentata i abdikacije, i napokon – kralja Aleksandra u potpuni psihički kolaps, toliko snažan da više nije bio sposoban da vlada. Nije čak bio sposoban ni da voli Dragu jer mu je jedino odanost prema njoj bila čestita osobina. Misli su mu se prekidale, odluke je menjao u momentu, političke neistomišljenike hapsio, prijatelje nije imao, a neprijatelji su prekoputa dvora spremali ubistvo koje nije shvatao ozbiljno.
Milan Obrenović
Druga kobna osobina Obrenovića bila je strast prema pogrešnim ženama. Ta strast uništila je brak knezu Milošu i knezu Mihailu koji je hteo da se oženi svojom sestričinom, razvela kralja Milana od kraljice Natalije, a Aleksandra odvela pravo u smrt. Nikome nisu verovali, često su menjali vlade i ministre, a kralj Milan je bio toliko samoživ da uopšte nije ni voleo Srbiju. Najbolje se osećao u Beču, a njegov sin ne samo da nije voleo Srbiju, nego nije voleo ni svoje roditelje. Njemu ništa nije bilo sveto osim pogrešne žene, vladao je kao dečak igrajući nekakvu zamišljenu i samo njemu poznatu igru sa stranim konzulima u Beogradu smatrajući da je Srbija dovoljno jaka da to može da radi. A Srbija je bila veoma nejaka i takoreći pred pitanjem opstanka.
Aleksandar Obrenović
Imitirajući lukavstvo kneza Miloša, napušten od majke i političkih prijatelja, okružen poltronima i braćom Lunjevica koji pretenduju na presto, Aleksandru ništa drugo nije ni preostalo osim da čeka da bude ubijen. Pogazio je obećanja, promenio sve političke pravce, strategije su mu bile slabe ili nedovoljno razvijene, otuđio se od naroda i napokon shvatio da Draga nije bila mudar izbor za srpski presto. Međutim, nije ona bila kriva za propast porodice, već tvrdoglavost vladara, samovolja i samoživost. Propast je bila neminovna i više niko ništa nije mogao da uradi da bi spasao dinastiju Obrenovića, čak ni naslednik. Ona je sama sebe uništila poput Krležinih Glembajevih.
