Floriterapija je jedna od netipičnih metoda rada na sebi za postizanja ravnoteže i balansa. Ona je nežna, blaga terapija sa puno mogućnosti uticaja na čoveka. Ovog puta smo odlučile da vam pišemo o vremenu – toj jednoj reči sa malim brojem slova, a velikim spektrom značenja – malo definicija, a mnogo uticaja.

Većina nas primećuje da sve više osoba u našem okruženju trči, juri, čak i posrće pokušavajući da dostigne neke ciljeve, ostvari i realizuje sve ono što su sebi zacrtali u nekom vremenskom periodu. A onda zastanete i posmatrate, vreme uobičajeno teče, 60 sekundi 1 minut, 60 minuta 1 sat, 24 sata 1 dan, 365(366) dana 1 godina – gde smo se ubrzali? Postoje različite teorije o ubrzanju vremena i energetskim kretanjima, ali nije nam to tema priče pa nećemo u tom pravcu, ali jeste kako se mi ponašamo u svemu tome, kako se osećamo i gde smo zapravo u koordinatnom sistemu vreme-učinak, vreme-osećaj sreće, vreme-osećaj zadovoljstva.

Ako ste od onih koji ne odustaju od svojih ciljeva, ambicija i planova i dovodite sebe do granice iscrpljenja kada nema spavanja, ishrana se svede na usputnu potrebu, “uglavimo” kog prijatelja u raspored, nađe se i neki trenutak  za neku ličnu potrebu, ali i dalje jurimo, trčimo.. Upadnemo u “mašinu” koja se samo okreće, a mi kao glavna osovina motora radimo dokle god postoji pogonska sila, a onda prođe sve što je “hitno”, pa se zapitamo kuda smo išli, šta smo radili, gde prođoše sva dešavanja mimo nas? Nekada, kada se ta jurnjava, sustizanje i mimoilaženje protegnu na duže vreme, izgubimo kontakt sa dragim ljudima i osetimo se usamljeno, naše obaveze su završene, ali gomilaju se nove, nove na nove i tako redom. Ne vidimo kraja, ne vidimo trenutka odmora, što se više opiremo, što više pokušavamo to nam vreme sve više izmiče. Nezadovoljstvo se uvećava, umor je uobičajeno stanje organizma, u vremenskoj odrednici pitamo se kuda je sve proletelo, a mi na granici svojih izdržljivosti nemamo snage, ali i dalje ne odustajemo.

Neki od nas, krivimo druge, nepreuzimajući nikakvu odgovornost.  Naravno da mi nismo krivi, mi nismo u stanju da promenimo okolnosti u kojima živimo, u kojima radimo. Nije naša krivica što imamo šefove koji žele “roba” u kancelariji. Pa su nam onda razlozi: nema drugog načina, imamo odgovornost prema svojim bližnjima, deci, roditeljima, kućnom ljubimcu, a nema neke alternative, mnogi su nezaposleni, sada bih ja još da biram šta ću da radim, mislimo tu smo gde smo, tako nam je kako nam je, a nije nam lako. Traka ide, mi se krećemo, nezadovoljstvo raste, na okolnosti ne utičemo, a svesni smo da nismo svoji, sve je manje osmeha, samo obaveze stoje i množe se. Vremena nigde. A onda stanemo pa se zapitamo, jesu li to razlozi ili izgovori? U stvari, da li smo se stvarno nekada zapitali? Naravno da je neko drugi kriv, kakvi sada izgovori, toliko smo ljuti, besni, ogorčeni da ne bi znali kuda ćemo sami sa sobom – sve “gori” oko nas od “vatre” koju isijavamo.

Ima onih koji rade neke stvari  jer nisu sigurni kako bi drugačije. Kako promeniti nešto što tako teče godinama, samo smo primetili da je nekako sve samo 5-6 puta brže? Oni bi se bunili, tražili rešenje alI nešto im se ne da. Neki unutrašnji glas kaže “stani” kada zakoračimo ka tim promenama – pomislimo da nam fali sigurnost, samopouzdanje da krenemo ka promenama – nekada osetimo strah, šta ako, šta će biti, šta će se dogoditi, kako dalje? Valjda  će se okolnosti promeniti, nekome će već smetati ista stvar kao i nama pa će se oni pozabaviti i našim životom i našim vremenom, samo da dođe taj trenutak što pre, ili ta osoba, svejedno je.

Ima nas i koji bismo svašta, pa smišljamo, odlučujemo, prekrajamo, maštamo, oslikavamo sve u svojoj glavi -uh, zamisli kada bih imao/imala vremena pa onda bi bilo mnogo drugačije, dinamičnije, kreativnije – i sve to pričamo, predlažemo, sanjarimo. Znamo mi šta bismo sa tim svojim vremenom i našim životima samo kada bi jedan segment naše sadašnjosti bio drugačiji a ko je kriv, ma nije bitno ko je kriv samo kada bi bilo malo drugačije.  Sve bih ja to na svoje mesto postavio/postavila i radila stvari svojim tempom i redosledom.

Ma ima nas raznih, koliko ljudi toliko ćudi, toliko različitih situacija, toliko različitih priča, a vremena je uvek malo. Postavlja se onda logično pitanje koliko je nas koji kažemo da imamo vremena za SVE, da imamo vremena za svaku sitnicu koja nam je draga, presudna, koja nam ulepša dan, osvetli noć? Koliko vas koji u ovom trenutku čitate ovaj tekst može da kaže da su srećni i da uživaju, da dišu, da zrače lepotom svog postojanja? Želite li da osetite sve to, da budete osoba koja pleni i zarazno širi pozitivne emocije? Ima nas koji želimo.

O ovom vremenu, emocijama, trenutnim stanjima, potrebama možemo da pričamo i pišemo do u nedogled, a nas dve bismo samo želele da zastanete i zapitate se koliko vremena imate za svoj osmeh i koliko vremena želite da budete srećni, da iskoristite esencije koje su nam date iz prirode i utičete na svoj život, izmamite te male rupice na obrazima,  jer tako su slatke.

Pozdravljaju vas Merima i Marija sa buketom cvetova koji čine Oak, Iris, Lavander, Chamomile, Olive, Blackberry, Tensy, Cayenne, Sunflower, Mimulus, Heather, Fuchsia, Penstemon, Mimulus, Larch.  Ovo je dobar način i da proverimo koliko nas čitate i pratite jer sve ove esencije smo u različitim kontekstima spominjali u prošlim brojevima – te ne budite lenji, odvojite malo vremena i pronađite za šta su korisne navedene esencije.  Dvoje koji sastave svoj idealan buket i objasne zašto je baš to njihov izbor, dobiće na poklon lično sastavljenu kombinaciju.

Dakle, ovaj sunčeni ponedeljak započinjemo pričom o vremenu samo za nas i tome kako vam floriterapija kao prirodna terapija može pomoći u borbi sa svakodnevnim situacijama. Dve osobe koje budu sastavile svoj idelni buketić, dobiće na poklon odabranu kombinaciju. Ostavite komentar sa vašim imenom i mejlom nakon ovog teksta.

UPDATE: Nagradna igra je završena. Dobitnice koje su sastavile svoje buketice i koje ce dobiti cvetne esencije na poklon su Mina i Aleksandra NM. Čestitamo!

Share

• Tweet
• Pin It