„Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja im govori: Istraj!“

Ako – Radjard Kipling (odlomak )

Samounapređenje dolazi od spolja. Od svetovnog. Dobrodošlo je. U što većim količinama. Najbolje je sticati ga na veliko. Skladištiti. Na police uma. U vlakna mišića. Kao i za zlu ne trebalo situacije. Samoprihvatanje s druge strane, dolazi iznutra. Iz najdubljeg mesta, koje se, verujem, nalazi negde daleko. U univerzumu same duše. Koliko god da je moja, daleka mi je ta duša. Ta lutalica. Koja je prošla živote i svetove. I pripala meni koja tek jedan život živim. Koja se spotičem, pa ponovo ustajem. Čim stresem prljavštinu nastalu od pada.

Decembar je u znaku pronalaženja doma u sebi. U znaku samoprihvatanja.

Decembar je u znaku spokoja. Da zaboravim naneto mi zlo. Štetu, bilo kakvu. Da se odmorim. A duša, koja je starila kroz vekove, može podneti još malo tereta. Dok ja predahnem. Dok udahnem vazduh duboko, raširim grudi i razvijem krila. Spremna da ponovo poletim.

Decembar je u znaku spajanja. Udruživanja. Energija i vibracija. Dobrih i blagotvornih. Da bi se izlečili ožiljci od razdvajanja. Od nekoga. Do koga mi je stalo. Od nečega. Do čega mi je stalo. Da bi se namnožili blagoslovi, koje sam uzimala zdravo za gotovo. I zahvalnosti, koje sam odložila dovoljno dugo da se na njima nataložio fini sloj prašine. Zaborava.

Dom u meni ima sve. Čak i nešto što moj svetovni dom nema. Ima vatru koja pucketa. Ispunjen je mirisima cimeta, vanile, suvog voća i medenjaka. Mirisom zimzelenog drveta. Šume, u kojoj dostojanstveno trule slojevi i slojevi lišća. Iglica. Ispunjen je zagasitom i nežnom svetlošću, koja se preliva preko oblina drveta i teških draperija u kobalt plavoj i bordo. Okićen je smehom i humorom. Hrabrošću i razigranošću. Plesom. I pogledima, ispunjenima ljubavlju. Toplinom. Nežnošću.

I samoprihvatanjem, naravno. Od samoprihvatanja stižu i darovi.

Decembar je u znaku darovanja. Naravno da jeste. Darujem znatiželju. Kreativnost. Inspiraciju. Prijateljstvo. Zagrljaje. Zahvalnost. Koliko darujem, toliko i prihvatam. Koliko druge, bar toliko i sebe. Darujem oproštaj. Neka sva ljutnja isčili u svetlucanju i iskrama decembra, završetka jednog leta. Koje je neponovljivo. U svakom pogledu.

Decembar je ništa manje u znaku vedrine duha. Vedrina, čini mi se, nije baš na ceni, ali, ja je negujem. To dete koje je opstalo. Uprkos svemu. Daleko od mračnih sokaka manipulisanja. Drugima. Sobom.

Decembar je u znaku provoda. Muzike. Filma. Bogate trpeze i pića koja razgaljuju. U znaku podrške i humanosti. Akcije. Makar i reakcije. U znaku davanja, makar i kroz malo odricanja. U znaku deljenja. I ne samo materijalnog. Mogu da podelim emociju. Radost. Strast. Kreativnost. Mogu da podelim pesmu. Ples. Samo jedan okret za radostan osmeh. I pogled zahvalnosti.

Decembar je u znaku skromnosti. Prema sebi. Radi onih do kojih nam je najviše stalo.

I, ništa manje, decembar je u znaku raskoši. A ona je upravo u nečemu što najmanje očekujemo. U samoprihvatanju. Iz toga proizlazi toplina. Zlatna i gusta, neiscrpna poput lave dugo uspavanog moćnog vulkana. Blagotvorna i nezaustvaljiva. Toplina duše.

Share

• Tweet
• Pin It