Danijela Stojanović je psiholog i psihoterapeut, osnivač psihološkog savetovališta Kontrapunkt. Svoju dugogodišnju praksu započela je samostalno kroz osnivanje jednog od prvih savetovališta u gradu. Već pri prvom kontaktu, bude vam jasno da nije u pitanju osoba kakvu najčešće zamišljate kada se spomene psihoterapeut, niti jedna od „onih psihološkinja“ čije se profesionalno iskustvo bazira na broju pojavljivanja po televizijskim emisijama zabavno-estradnog tipa. Životni, upotrebljivi saveti, zanimljive crtice iz života vedrina i dubina kojom ova žena „zrači“ lako će vas pridobiti i rasteretiti od predrasuda koje ste možda imali prema psihoterapeutima i psihoterapiji. Danijelino savetovalište čuva puno zanimljivih životnih priča, a dekor odlično upotpunjuje simboliku i priču oko Kontrapunkta o kojoj ćete čitati u nastavku
Kako je sve počelo, koliko dugo se bavite privatnom praksom i kada je nastao Kontrapunkt?
Privatnu praksu sam započela 1991. godine. Moje tadašnje psihološko savetovalište je jedno od prvih (ako ne i prvo) privatno psihološko savetovalište na ovim prostorima. Kasnije sam naziv savetovališta promenila u “Kontrapunkt“, jer mi se taj naziv učinio interesantnijim. Reč “kontrapunkt” potiče iz latinskog jezika (punctus contra punctum), što doslovce prevedeno znači “tačka protiv tačke”. Koristi se u muzici – ranije su se note obeležavale tačkama. Ova reč upućuje na povezivanje međusobno različitih muzičkih linija koje, iako su različite, idu u istom smeru, međusobno se dopunjuju i čine jednu celinu koja je više od njihovog prostog zbira. I proces psihoterapije se može gledati u ovom svetlu. Čovek se sastoji iz više aspekata: tela, misli, osećanja. Ovo su različiti aspekti, ali je čovekova ličnost više od njihovog prostog zbira, predstavlja novu celinu. Ta celina funkcioniše tako što su ovi posebni aspekti usklađeni, u harmoniji su. Ali ova harmonija nije nepromenljiva. Sve je u stalnoj promeni, pa i ona. Ipak, to ne dovodi do toga da postanemo nešto drugo od onoga što već jesmo. Mi smo jedinstvena celina koja ima objedinjujuću ulogu kada su u pitanju promene u pojedinim aspektima. Poput kontrapunkcije u muzici, i ovi zasebni aspekti naše ličnosti se razlikuju, ali se kreću u istom smeru i imaju svoj smisao. Kontrapunkt nije isto što i harmonija u muzičkom smislu, ali u njemu može postojati sklad (u nekom trenutku različite muzičke linije se mogu poklopiti). Evo jedne ilustracije ovoga: kontrapunkt je kao da više ljudi izgovara različite reči u istom trenutku, ali su one izraz istog, a harmonija kao da više ljudi izgovara istu reč u istom trenutku.
U svojoj praksi Danijela koristi geštalt psihoterapiju. Šta je to Geštalt psihologija, na čemu se zasniva, na koji način se primenjuje u praksi i koje su njene prednosti?
Vrsta psihoterapije kojom se bavim je geštalt psihoterapija. Mnogima reč “geštalt” zvuči “isuviše nemački” (u smislu da asocira na neku disciplinu i strogost). Nije ni čudo, jer reč ima poreklo iz nemačkog jezika i znači “celina”, konfiguracija, kohezivnost, forma koja ne može da bude razložena na elemente, a da pri tom ne bude uništena celina. Njen osnivač, Frederik Perls (poznatiji kao Fric), je bio pesnik u duši i ideja mu je bila da je čovek celina koja je nešto više od prostog zbira njenih delova. A celina je najpribližnija pojmu ljubavi. Kada volimo nekoga ili nešto, prihvatamo ga kao celinu, sa svim onim što nam se sviđa i ne sviđa. Prema tome, nepotrebna je bojazan da geštalt psihoterapija podrazumeva “dovođenje u red” nekom strogom disciplinom.
Ono što je sama suština geštalt psihoterapije – fokusiranje na ono što se dešava “ovde i sada” i postizanje svesnosti o tome, se može odigravati kroz individualnu i grupnu psihoterapiju. Psihoterapeut poseduje stručna znanja i iskustvo koji mu omogućavaju da pomogne klijentu da otkrije svoju moć da se promeni, a da opet ostane ono što jeste. Mi već jesmo ono što jesmo, ali se često otuđujemo od nekih delova svoje ličnosti. Imamo sposobnost i kapacitet za zdrav i radostan život. Otuđujući se od sebe kroz težnju da izbegnemo svaki bol i nelagodu, gubimo u značajnoj meri mogućnost za to. U našim životima nema bola, ali nema ni radosti. Geštalt psihoterapija pruža mogućnost da ponovo osetimo uzbuđenje življenja.
Osim geštalt psihologije u vašoj praksi primenjujete i EMDR psihoterapiju. Kako se ona uklapa i nadovezuje na koncept geštalt psihologije i na čemu se ovaj princip zasniva?
Sa geštalt terapijom “kombinujem” i EMDR metodu. Kroz EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing) povezuju se različiti delovi mozga i informacije iz specijalnih “foldera” sa ostalim informacijama. To nam omogućuje da kompletiramo proces obrade podataka. Naime, u osnovi ove metode je ideja da neki naši problemi psihološke prirode nastaju tako što određene podatke nismo mogli, iz bilo kog razloga, da obradimo. Oni su u “sirovom” obliku i predstavljaju svojevrsne “male” i “velike” traume (zato je ova metoda veoma efikasna kod, recimo, posttraumatskog stresa). Dovršavanje obrade informacija i njihovo pravilno skladištenje se postiže tako što pođemo od skorijeg događaja koji izaziva neprijatna osećanja. Zatim se utvrdi koje je to otprilike osećanje (gruba podela na ljutnju, strah, tugu…) i u kom delu tela ga osećamo. Onda se “vraćamo” u prošlost i tražimo pojavu tog istog osećanja sve dalje i dalje u prošlost, dok ne dođemo do početne traumatične situacije. Onda utvrđujemo šta mislimo o sebi kad pomislimo na tu traumatičnu situaciju (radi se o negativnoj kogniciji) i šta bismo voleli da mislimo o sebi kad pomislimo na tu situaciju. Zatim se bilateralnom stimulacijom mozga (određena vrsta pokreta ruke terapeuta u vidnom polju klijenta) smanjuje osetljivost na negativnu kogniciju, a povećava osetljivost na pozitivnu kogniciju. Bilateralna stimulacija mozga izaziva angažovanje nervnog sistema kao u REM fazi sna, što se vidi po pokretima očiju klijenta. Cilj je povezivanje informacija skladištenih u levoj sa informacijama skladištenim u desnoj strani mozga, da bi se na taj način omogućila integracija neintegrisanih emocionalnih iskustava. Na taj način postižemo određeni emocionalni uvid – šta je to čega do tada nismo bili svesni.
Na vašoj Facebook stranici često hrabrite svoje čitaoce i delite sa njima simpatične mudrosti dana i priče iz života. Da li mislite da taj otvoren odnos koji vi negujete pomaže da se ljudi lakše otvore i podstaknu na komunikaciju?
U okviru internet prezentacije rada svog savetovališta imam profil na Facebook–u. Facebook profil bi trebalo da imaju samo fizička lica, a ne i firme, ali sam ja to nekako previdela. Kada nešto ne želimo da vidimo, može se desiti da previdimo to. U jednom trenutku sam na ovom profilu imala duže vreme preko 5000 prijatelja (to je gornja granica za broj prijatelja), a zahtevi za prijateljstvo su još uvek pristizali. A onda jednoga dana više nisam mogla da “uđem” na taj profil. Reagovala sam uspaničeno. Na tom profilu sam imala puno beležaka, ali mi je još strašnija bila pomisao da toliki ljudi sa kojima sam se “družila” sada ne znaju šta se dešava. Ova situacija je rešena tako što sam u prepisci sa Facebook timom nekako uspela da postignem dogovor da na jedan dan “uđem” na taj profil da bih mogla da prebacim beleške, a da nakon toga profil konvertujem u stranu, koju mogu imati i firme i gde ne postoji ograničenje broja ljudi koji mogu da je prate. O ovom iskustvu pričam jer sam u periodu njegovog dešavanja počela da razmišljam o zavisnosti od Facebook-a. Najpre zbog sopstvene reakcije. Zapitala sam se da li sam postala, na neki način, zavisna od Facebook-a. Osim toga, na tom profilu je dosta ljudi zaista pratilo moj rad, tekstove koje sam objavljivala, komentarisalo, postavljalo pitanja. Čak su često na chat-u tražili informacije o načinu rada u savetovalištu, slali poruke. Želeći da im izađem u susret, pre ovog dešavanja sa profilom savetovališta, rešila sam da jedan dan u nedelji izdvojim termin za besplatan dolazak na konsultaciju za moje Facebook prijatelje. Svi su imali reči hvale za ovaj gest, ali pogodite šta-niko nije došao. Ovo me je još tada navelo na razmišljanje u kojoj meri je ponekad Facebook zamena za neposredan ljudski kontakt i u kom trenutku od sredstva za postizanje tog kontakta postaje cilj sam po sebi i prerasta u zavisnost. Od nečega smo zavisni kada bez toga ne možemo opstati. Ne možemo opstati bez vazduha, hrane, vode. Kada se rodimo, jedan period ne možemo opstati bez staranja roditelja, pogotovu majke, o nama. Kako onda možemo biti zavisni od Facebook-a? Kao i kod drugih vrsta zavisnosti, radi se o nedovršenom procesu psihološkog razdvajanja na početku našeg života. Zavisnost od roditeljskih figura se razvija, dostiže kulminaciju i onda opada. Ako ova potreba nije zadovoljena u odgovarajućem periodu i na adekvatan način, kasnije se nosimo sa posledicama toga. Zavisnost od Facebook-a je jedna od posledica. Mnogima je danas ovo najvažniji oblik komunikacije. (Naravno, ovde se treba ograditi od slučajeva kada je komunikacija posredna iz objektivnih razloga, kao što je npr. velika fizička udaljenost). Šta se tu zapravo dešava? Na Facebook-u veoma lako možemo zadovoljiti svoju potrebu za zavisnošću – možemo dobiti skoro sve ono što u realnom životu ne možemo, ili možemo ali na teži način.
Da li mislite da se ponašanje ljudi može podeliti na online i ofline segment, budući da nam se često dešava da kada nekoga upoznamo i lično, doživimo ga na potpuno drugačiji način?
Pošto dobijamo nerealnu sliku osobe sa kojom smo u ovakvoj komunikaciji (a to je neminovno jer nikako ne možemo imati informacije potrebne za sticanje realne slike), imamo mnogo prostora za idealizaciju i projekciju. Formiramo sliku o nekome na osnovu onoga što nam je potrebno da bismo dozvolili sebi da se emocionalno vežemo. Tako se može desitii da se jako vežemo za nekoga samo na osnovu posredne komunikacije. Ovo može biti dobro. Ako zadovoljimo svoju potrebu za zavisnošću, možemo početi da težimo ka nezavisnosti i da završimo razvojni zadatak koji nismo završili u određenom periodu. Ali ako se ovo ne dešava, već se zadržava na posrednoj komunikaciji (chat, poruke), onda znači da ne rešavamo dobro svoj problem. Ako primetimo da nas Facebook komunikacija više ne zadovoljava i da želimo da pređemo na direktan kontakt sa nekim, to je dobar pokazatelj da smo spremni da razvijemo realan ljudski odnos. Problem može biti ako druga strana nije spremna za to. Moguće je da je njoj neposresredna komunikacija postala cilj sam po sebi. Ostajanje u takvoj komunikaciji onda vodi samo iscrpljivanju. Dakle, zavisnost od Facebook komunikacije nekada može biti od koristi. Ako ne dozvolite da postane potreba čije zadovoljavanje predstavlja održavanje potrebe za zavisnošću, onda je to taj slučaj. Na Facebook-u imam i svoj lični profil. Tu ne objavljujem stručne tekstove, već ga koristim kao i većina drugih ljudi-za zabavu, komunikaciju sa drugim ljudima itd. Na njemu često pišem i razne crtice, priče iz svog života. To čitaju ljudi koji su mi prijatelji i u realnom životu, ali i oni sa kojima se družim samo preko Facebook-a. Među njima ima i onih koji u nekom trenutku počnu da dolaze na psihoterapiju kod mene. Zašto ovo pominjem? Mislim da je za klijente dobro da imaju donekle uvid u to kakav je psihoterapeut kao ličnost. Ne odgovara svaki psihoterapeut svakom klijentu. Zato je dobro da slika koju pružamo o sebi bude što realnija. Kao i u svakom ljudskom susretu, i u psihoterapiji se klijent i psihoterapeut “nađu” ili “ne nađu”. Dosta ljudi prati moj rad na internetu-imam i svoj sajt i blog. Kažu da im to pomaže u rešavanju njihovih problema psihološke prirode. Meni je, naravno, drago zbog toga, ali treba imati u vidu da, ako si sa psihoterapeutom prijatelj na Facebook-u, ili čitaš njegov blog, to ne znači da si na psihoterapiji. Međutim, na svakome je da sam donese odluku o početku svoje psihoterapije, ako mu je potrebna. Psihoterapija nije nešto što je odvojeno od ostatka našeg sveukupnog života. Može biti i vesela, zabavna, tužna, prijatna, neprijatna, dosadna, inspirativna… Sve zavisi od toga kakav joj značaj damo. A kao i u vezi sa svime u životu, pridajemo joj onaj značaj koji korespondira sa onim što je u nama. Dakle, kroz psihoterapiju ćemo dobiti ono što i tražimo. Dobićemo odgovore za koje smo spremni. Za ovo nije potrebna neka velika hrabrost i odvažnost. Dovoljno je, čak optimalno, da pratimo sebe, budemo otvoreni za promene, rizikujemo manje ili više (već koliko nam odgovara). Sigurnost je dobra, ali da bismo napredovali i razvijali se tokom života, neophodna je određena količina rizika. Upravo nas promena, nesigurnost, navodi na drugačije gledanje na stvari. Omogućava nam da u svoj život unesemo nove informacije, da upoznajemo nove ljude, da donosimo nove zaključke. Da sve ove novine integrišemo u svoju ličnost, a samim tim je razvijemo i obogatimo. Vezivanje za staro i poznato nas, kao i svako vezivanje zbog straha od gubitka, vodi u neslobodu. Korak ka novom i nepoznatom u životu je korak ka slobodi.
Treći ponedeljak u januaru je proglašen za najdepresivniji dan u godini – Blue Monday. Da li je do zime, završetka praznične sezone, pada adrenalina i besparice koja je nakon praznika učestala, ali činjenica je da se svima ovaj period oduži. Šta je utrok ove depresije i kako se sa njom izboriti?
Do promene raspoloženja dolazi zbog manjka svetlosti, a kao posledce se javljaju i poremećaji u spavanju. Manifestacija zimskog neraspoloženja je slična kao i kod depresije: letargija, smanjenje seksualne želje, promena apetita, manjak energije… Savetujem da dan organizujete tako da više vremena provodite napolju, na svežem vazduhu. Pronađite stvari koje vam pričinjavaju zadovoljstvo. Trebalo bi da budete svesni da je uzrok neraspoloženju godišnje doba, pa da u skladu sa time i reagujete. I naravno, provodite vreme u dobrom društvu
Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut
