Normalnost je iluzija. Ono sto je normalno za pauka, za muhu je kaos. Morticia Addams

Doista, što je to normalno? Je li normalno da se rađamo u rodilištima, možda u vodi ili je normalno da se rađamo doma, na kominima, poljima, gdje se već trudne žene zateknu, kao što se rađalo stoljećima. Što je od ovog normalno? Sve ako mene pitate. A zašto onda toliki prijepori i razne tvrdnje kako je ono što oni misle i način na koji su se oni rodili ili na koji su rađali mnogima okidač da nešto nazivaju normalnim ili nenormalnim. Normalno je svakom od nas, iako to nema nikakve veze sa suštinom toga što je normalno, ono što nam je uobičajeno. Ono što su nam usadili da je ispravno.

Znam djecu koja su odrasla u domovima za napuštenu djecu, njima je takvo odrastanje normalno. Znam jedince koji su rasli uz roditelje i oni jedino razumiju takvu obitelj. Znam i one koji su odrastali s jednim roditeljem i njima je jedino takvo odrastanje normalno. Znam i one s mnogo brače i sestara s roditeljima i djedovima i bakama pod istim krovom koji su odrasli i njima je baš takva obitelj i takvo odrastanje normalno.

Znam mnogo ljudi u današnje vrijeme koji rade svoj posao od doma. Preko interneta. Znam još više onih koji odlaze svakog dana na 8 ili više sati na svoj posao. Jednima i drugima su njihovi poslovi i način na koji rade normalni. I jednima i drugima nije normalno kako drugi rade i zašto tako rade, kad je ovako bolje. Svakom je kako sam na početku rekla normalno ono što mu je uobičajeno.

Svakom od nas naša okolina kroz odgoj, odrastanje i kroz usporedbe jer svi to radimo i u odrasloj dobi, stvaraju sliku onog što je normalno i prihvatljivo. I dok je jednima potpuno nerazumljivo i nenormalno drugima je isto najnormalnije. Sve. Odgoj. Obitelj. Posao. Djeca. Društveni status. A zapravo nitko nije normalan i svatko bar u nečem odskače i od svojih vlastitih normi normalnosti.

Ljudi, opustimo se već jednom. Živimo kako hoćemo. Pustimo druge da žive kako hoće. Što je za Boga miloga to normalno i što nije. Svakom dajmo nek bira svoju normalnost i po njoj stvara svoj život kako misli da će mu biti najudobnije. Kakva pravila i kakve norme? Kome još treba da smo normalni?

Nek smo ludi i sretni, kako Tonči Huljić kaže; samo slovo dili tici ludi i ljudi. Uživajmo, što nas briga jesmo li normalni i još važnije što nas briga kako drugi žive i koliko su nenormalni. I najvažnije, najmanje nas treba biti briga da li drugi misle da smo normalni.