U sedmu umetnost sam se zaljubio u najranijem detinjstvu. Uz majku, koja mi je dozvoljavala da gledam najrazličitije žanrove, bez ograničenja za moje godine, svakim danom sam bivao sve više opijen i ludo zaljubljen u sedmu umetnost. Živeo sam svaku scenu, kadar i živote različitih aktera. Od animiranih crtaća, do kultnih filmova, preko ex YU filmova koje su za mene savršenstvo kinematografije, do glupavih Američkih… Žanr koji me uvek najviše dotakne i pokrene moje biće na razmišljanje jesu drame. Da li zato što sam rak u horoskopu, emotivac koji plače na apsolutno sve ili je to moć sedme umetnosti, nikada neću saznati.
Pre nekoliko dana odgledao sam film zbog koga još uvek ne mogu da dođem sebi. U pitanju je film „Quo Vadis, Aida?“ bosanskohercegovačke rediteljke Jasmile Žbanić.
Film prati priču Aide (Jasna Đuričić), žene Bošnjačke nacionalnosti, prevodioca Ujedinjenih Nacija u Srebrenici, koja nakon pada grada u julu 1995. godine, pokušava da spase porodicu od snaga bosanskih Srba predvođenih generalom Ratkom Mladićem (Boris Isaković).
Kroz prizmu majke koja pokušava da spase svoju decu Seju (Dino Bajrović), Hamdiju (Boris Ler) i supruga Nihada (Izudin Bajrović) prikazana je krvava priča, masakr nad Bošnjacima 1995. godine.
Naslov „Quo Vadis, Aida?“ („Kuda ideš, Aida?“) je protkan kroz film koji je u celosti sazdan od uznemirenih pokreta glavne protagonistkinje. Aida luta bazom UN-a u Potočarima, odlazi od jednog do drugog nadređenog tražeći izlaz za svoju porodicu i druge uplašene civile. I nažalost, zaustavlja se onog trenutka kada je holandski vojnici fizički spreče da pođe sa mužem i sinovima koje odvode snage bosanskih Srba.
Film Jasmile Žbanić, pred kojom, po mom mišljenju, tek predstoji blistava karijera, poručuje da genocid nisu počinili samo oni koji su ga fizički počinili, već i svi oni koji su bili nemi posmatrači i svedoci, obični ljudi koji su samo stajali i skretali pogled, smatrajući da se to njih ne tiče.
Grupa Bošnjaka iz Srebrenice, muškaraca, streljano je u fiskulturnoj sali jedne škole. Za to vreme deca na obližnjem terenu igraju fudbal, a njihovi roditelji uživaju u toplom julskom danu na svojim terasama. Komšije ubijenih se ponašaju kao da se ništa ne dešava ili, jednostavno okreću glavu u strahu ili poricanju.
Od te scene nastaje totalni muk.
Neverica da su nevini ljudi ubijeni. Da li je bilo koji čovek morao da strada? Da li su ljudski životi toliko bili bezvredni? Zar smo tako olako ubijali? Srbi, Bošnjaci, Hrvati, ovi oni…
I posle skoro dvadeset i pet godina i dalje isto pitanje KO JE KRIV?
Zar nismo svi!
Na kraju Aida se vraća u svoj rodni grad u kome radi kao učiteljica. Zajedno sa svojim učenicima, ona pravi dečiju predstavu (performans) u istoj onoj fiskulturnoj sali u kojoj je ubijena njena porodica, kao i mnogi Srebreničani. U performansu, učenici stavljaju ruke preko svojih očiju, dok njihovi roditelji, među kojima ima i ratnih zločinaca, sede u publici.
Ovom scenom Jasmila simbolično prikazuje kako su počinioci nastavili da žive svoje živote, bez ikakve kazne, dok ostali zatvaraju oči. Ona ukazuje na to da škole ne bi trebalo da budu mesta u kojima se ljudi ubijaju, već mesta na kojima se uči istorija i uzajamno poštovanje. Zar nema poštovanja više? Zar ćemo dozvoliti da se rat i posle dvadeset i pet godina kao zla krv meša među nama?
Aidin lik, koji je Jasna Đuričić bez imalo preterivanja maestralno iznela, je postao simbol koji predstavlja sve majke Srebreničkih žrtava i biva posveta Majkama Srebrenice, udruženju koje okuplja preživele i članove porodica ubijenih i nestalih 1995. godine. Bez obzira na ovo, dvadeset i pet godina posle masakra u Srebrenici, negiranje je široko rasprostranjeno. Istina koju su potvrdili međunarodni i domaći sudovi u bivšoj Jugoslaviji nikada nije bila zvanična istina u regionu.
I mene će sada, kao možda i Jasnu, Borisa i mnoge koji smatraju ovaj film maestralnim, neko sigurno da naziva izdajicom, ali ja imam jasan stav o dešavanjima koja su obeležila naše prostore pred kraj prošlog veka. Film „Quo Vadis, Aida“ zasigurno nije anti-srpski film. U pitanju je veoma hrabro ostvarenje, koje pokušava da ukaže na horor Srebreničkog genocida i činjenicu da neki počinioci i dalje nisu kažnjeni, opominjući na taj način gledaoce da ne sklanjaju pogled pred istinom. Rat se dogodio. Bilo je na hiljade žrtava na svakoj strani, povređenih, onih koji su osakaćeni za ceo život, onih koji su ostali bez svojih voljenih ili onih koji će tek okusiti posledice. Mnogo je krivaca koji nisu bili kažnjeni sa svih strana, a i onih koji svoju kaznu služe. Ne sme se ćutati i skretati pogled sa jednog ovakvog zločina. Nacionalnost i veroispovest ne smeju biti razlog da se nečiji život oduzme. Ne smemo da zaboravimo naše žrtve koje su stradale u najgorim mukama na ovim prostorima. Ne smemo zaboraviti ljude ni jednog jedinog grada, ni jednu jedinu žrtvu na prostorima bivše Jugoslavije. Svaki život je vredan.
„Nisam ja onakav kako su vam o meni pričali. Je li tako? Ja vas spašavam. Bićete bezbedno prebačeni do Kladnja. Poklanjam vam život, sve vam opraštamo. Želim vam sretan put. Žao mi je što je do ovoga došlo, ali krivi su neki među vama. Ja NE! Želim vam sreću, i da više ne ratujemo. Srećno deco, rastite u miru.“ jedna je od replika koju izgovara Ratko Mladić (Boris Isaković).
