Pretpostavljam da je većina nas već odavno preuzela svoju jesenju Plezir bucket listu. Pozadine u raznim bojama mirišu mi na bundevu, cimet, čaj od hibiskusa. Na biskvite i kolače sa kokosom. Prava šarena salata! Moja omiljena.
Raduju me boje, a nisam neko ko ih previše kombinuje, bar ne u odevnim kombinacijama. Raduju me one u jelu. Uh, kako sam samo mislila da je teško kuvati. Ma bilo šta spremiti. To se kuva po cele dane, sprema se zimnica u hiljadu tegli, peče se tona paprike. Čak sam pronašla naziv za to – mageirokofobija – strah od kuvanja. Godinama sam živela u strahu dok se nisam odvojila od kuće. A onda sam napravila, kako je moja kuma degustator rekla – najukusniju krompir čorbu ikada. Da, zvuči obično, ali meni je bilo nešto najposebnije što nikada neću zaboraviti. I to sa mesom! A ja sam ljubitelj mesa isto koliko i šareniša na sebi. Razumete već.
I tako su moje ruke počele da rade nešto što nikada nisu i bilo je baš dobro. Osećala sam se dobro. Prvi potaž? Narandžasta eksplozija dominantnih ukusa. A palačinke…vratile su me dvadeset i kusur godina unazad. Svakodnevne sitnice su dokaz da sami sebi možemo „zakuvati“ dobru energiju.
Pretpostavljam i da smo tu istu listu prvo podelili sa svojim Instagram prijateljima. Ko još nije ljubitelj zanimljivih to do stvari? Baš me interesuje šta ste vi prvo označili kao urađeno. Ja sam već imala zakazan termin i ukrasila svoje nokte u skladu sa oktobrom. Dobro je što je lista dugačka i trebaće mi cela jesen da sve sa uživanjem obavim.
Reći ću vam iskreno – teško mi padaju tmurni dani i tada ne postiji ama baš ništa što bi popravilo trenutak. Pred spavanje gledam recepte, i kada se probudim tražim naslov Pamuk kiflice. Još jedan dokaz da sam „ostarila“ a još uvek sam na teorijskoj obuci kako napraviti savršeno testo. Najdraže mi je da eksperimentišem kada sam sama kod kuće.
A onda na red dođe i ono najteže – smena stvari u ormanu. Gomila debelih džempera i još više jakni od kojih vrata ne mogu da se zatvore. Šta mi je činiti? – uzdišem duboko na sred kreveta okružena letnjom i zimskom garderobom i kesama koje se samo premeštaju, a u kojima stoji ono – nosiće se po kući ili za tu i tu priliku. Sedim i razmišljam. Razmišljam i prebiram…
U poslednje vreme privlače mi pažnju vintage online radnjice. Tako ih ja zovem. Dva puta sam pokušala nešto da ulovim, ali već je pisalo – udomljeno. Tako sam došla na ideju da uradim nešto slično. Nije baš vintage, ali me pokrenulo razmišljanje gde bi te stvari na kraju završile. Na deponiji? Koliko im je vremena potrebno da se razgrade? Da li velike radnje razmišljaju o tome?
Prva ja volim da znam odakle nešto dolazi i gde završava. Znam, svi smo mi pomalo robovi tih velikih, ali ja silno želim da učestvujem u promeni! Želim da se osećam dobro, kao kada kuvam. Kao kada čekiram nešto sa jesenje liste.
Ovo je mesec važnih poduhvata i trudim se da ostanem fokusirana. Novembar je mesec borbe protiv bolesti zavisnosti, a ja bih sa tim udružila i 27. novembar – Internacionalni dan uzdržavanja od kupovine.
Priznaćete da je kupovina jedna vrsta zavisnosti. Čovek i ne primeti šta sve poseduje, a opet kaže da nema šta da obuče. I tako iznova i iznova. Gomila se i stvara nepotrebno. Nemamo vremena da uživamo u omiljenim stvarima od silnog premeštanja i raspremanja.
Uostalom, želim ja da budem ona koja nosi stvari. Ja želim da vladam njima. Odeća mi je potrebna da istaknem svoju ličnost, što me dovodi do razmišljanja da onda tu nema mnogo variranja od stila. Nisam rob trendova, jer ja ne želim da budem u trendu. Ja sam ja.
Uvek ista.
Obična.
Volim jesen i volim da pišem. Da se smejem i svoje emocije pretačem na papir.
Otkrila sam da volim eksperimentisanje u kuhinji i šešire. Moja novembarska misija je, smanjiti troškove – što isključuje sve istinski nepotrebno.
Radiću manikir sama, a kada bolje razmislim – sve već imam. Začine za zimsko ušuškavanje, knjige, ćebe, filmove, još jedan par nogu da se uplete u moje hladne tabane, zdravlje, ali i tri kutije vitamina. Dosta.
