Draga Milice,
(kažu da se tako tepa svakom ženskom detetu, pa ispadoh kao neka maza, što nisam osim… pričaću vam jednom prilikom)
Šta si danas naučila? A juče? Pitam te to zbog sutra..
Kome si se zahvalila? Kome si pomogla? Koga si nasmejala? Koga si inspirisala? Šta si dobro za sebe uradila? Jesi li zadovoljna?
Pišem ti s namerom da vidim, da li i dalje brineš dovoljno dobro. O sebi. Za druge znam. Nikada nisi ni prestajala. Ne obeshrabruj se što ti se ne vrati uvek dobrim. Seti se Aristotela – „Obrazovanje uma, bez obrazovanja srca, nije nikakvo obrazovanje“.
Zato postoje pokušaji.
Neko ne napravi ni jedan.
Neko jedan.
A neko na stotine.
Govorim o onim, razume se, koji se tiču ključnih stvari u životu.
Tvoj je oduvek bio da podeliš sebe sa drugima, tako da i oni koji te ne poznaju, odmah uvide iskrenost tvojih reči i dela, kako bi u traganju za sobom pronašli više blaga nego što su mislili da poseduju. Tako si se našla u moru virtualnih „riba“ gde nema previše mogućnosti. Ili te upecaju ili ploviš jednolično i izgubljeno. I tu si se snašla. Našla si svoj put.
Postavila bih ti pregršt pitanja, ali mi je najvažnije da znam da si dobro. Piši mi što pre, uželela sam se i sa nestrpljenjem očekujem tvoj odgovor! Tvoja…
Čekaj, jel ja ovo sama sa sobom vodim prepisku? Uh, načisto sam odlepila od ove izolacije! U početku je sve bilo okej, sve vreme je bilo sve okej, a onda, poslednja dva dana traju čitavu godinu.
Dosadno mi je, hoću napolje, hoću prijatelje, hoću bez ikakve opreme na sebi da šetam po knjižari ili omiljenoj drogeriji. Hoću da kupim lakove za nokte, za ovu sezonu. Hoću da se obojim u proleće. Ipak puštam kosu, a ne znam šta će mi.
Dva dana se svađam sa sobom i razmišljam kako da se ponašam među ljudima. Shvatam da su se svi nečega uželeli, ali zar kafe najviše?
Ne prestaju da me muče ljudski postupci.
A da! Pa zato sam sebi i postavila sva ova pitanja, a trebalo bi i vi da ih postavite.
Šta ste naučili iz svega ovoga?
Očigledno je da nam prezentuju svašta. Danas jedno, sutra drugo. Izvrću, okreću i tumbaju.
Interesuje me šta je to što su ljudi naučili u svojim domovima za ovo vreme. I ljuti me što prečesto nailazim na odgovor – ništa.
Ne verujem ni u kakve smakove svetova, osim u ljubavi, tako da sam sigurna da svi, bez obzira na starosnu dob, zanimanje i okolinu, mogu da učine toliko.
Da se ponašaju.
Kulturno, osvešćeno, razumno.
Za to nikada nije kasno.
Zato pozivam sve koji dele moje mišljenje da napišu nekoliko reči o tome.
Da osveste rodbinu, komšije, ukućane ili sasvim nasumičnog građanina, koji će to negde pročitati.
I pričajte!
Pričajte stalno ljudima oko sebe šta je to što ste promenili na bolje i kako to nije toliko teško.
Ljudima treba podrška i malo vetra u leđa.
Ja sam svoj put našla, kao devojka koja zapisuje na papiru, a onda pušta sve stranice da odlete u nečije ruke i naprave osmeh! A možda i volju za napretkom. Pričajte. Pišite. Činite dobra dela!
