Bauk personifikovan u virusu Covid-19 nadvio se nad planetom. Strah koji jača iz dana u dan kroz svakodnevne izveštaje i brojke dodatno utiče na već oronulo raspoloženje. Obreli smo se u lavirintu, čekajući da nam se ukaže izlaz. U međuvremenu valjalo bi nastaviti i živeti.
Poslednjih četrdeset četiri dana živimo u vanrednom stanju sa policijskim časom. Da je čudno, čudno je, ali kada se osvrnem na prošle godine, shvatam da mi je ovo treće vanredno stanje, a nisam stigla ni do treće decenije života. Pitanje koje nam se svima nametnulo jeste šta činiti u karantinu i kako provoditi vreme. Primetila sam da su se mnogi okrenuli sticanju novih veština i radu na sebi. Podržavam. I treba. Ako je to nešto što vam zaista prija i ispunjava vas, treba u tom smeru da nastavite. Međutim ako to radite samo zato što je to nametnuto očekivanjima spolja, onda smo u velikom problemu. Rad na sebi ne bi smeo da bude veštački, nametnut i pre svega lišen volje, jer onda to nije rad, to je moranje. Bojim se da posledice moranja nisu uvek poželjne.
Na suprotnom polu nalaze se oni kojima inspiracija nikako da dođe, pa su u panici jer vide druge kako sa lakoćom stvaraju. To ih tera da iz petnih žila pokušavaju nešto da učine, ali nevolja je što će ukoliko u tome omanu rezultat biti neraspoloženje, depresivna osećanja i dodatni pritisak. Sasvim je u redu biti neproduktivan i inertan tokom pandemijskog perioda. To ne znači da treba da se prepustite crnim mislima i negativnim apokaliptičnim scenarijima. Naravno da ne. Kada završite sa obavezama, odmarajte, leškarite, jer je to način da radite na svom zdravlju. Nema potrebe da iz karantina izađete tako što ćete progovoriti mandarinski, naučiti balet i klavir. Radite ono što ste radili i pre korone. Čitajte knjige, gledajte omiljene serije, spremajte hranu, sedite na terasi, sadite cveće, budite sa članovima porodice, nadoknadite vreme.
Večito u akciji, okružena dragim ljudima, našla sam se, kao uostalom i ostali građani Srbije, zatečena sama u svoja mala četiri zida. Zbog prirode posla kojim se u ovom trenutku bavim, rad od kuće mi nije bio stran. Novina mi je bila da se ne može otići vani i to predveče, pogotovo sada kada nam je i lepo vreme pristiglo. Kao večiti optimista, a po rečima mnogih prijatelja ponekad i preveliki, u istom tonu pristupila sam karantinu. Ne zato što bežim od problema, već zato što zaista tako gledam na život. Ne umanjujem težinu pandemije, daleko od toga. Smatram da treba svemu treba pristupiti ozbiljno i pažljivo i najvažnije, pratiti samo proverene relevantne izvore informacija.
Nisam naučila da sviram klavir ili programiranje, niti sam krenula da pričam kineski. Nastavila sam tamo gde sam stala – 15. marta. Trudim se da budem odmorna za posao, a da imam vremena i za svoje hobije. Kada završim sa obavezama prepuštam se muzici i knjizi, ali to je nešto što sam činila i pre ovog perioda. Ovih dana intenzivnije slušam džez i istražujem nove vokale ove scene, ali ostajem verna roku i bluzu. Nađe se i koji sat za dobru seriju.
Putem društvenih mreža održavam kontakt sa dragim ljudima i ostajem upućena u zbivanja, ali dozirano. Radim i vežbe, ali ne zato što je to popularno, već zato što sam čitav život vežbala te želim da tako i nastavim, samo u malo drugačijim uslovima. To što smo sada ograničeni na skučen prostor ne znači da treba da menjamo svoje životne navike, već da ih prilagodimo tako da i dalje uživamo u njima.
Budite svoji, poenta je svega. Svi smo mi različiti, u tome i jeste draž. Na kraju krajeva – život je poput pesme koju svako peva na svoj način.
