Ovaj tekst je priča o onom što najteže naučimo u životu. Preciznije o onom što sam ja najteže naučila.

Puno puta u životu sam se zapitala zašto je meni nešto potrebno. Još više puta se zapitala, zašto se nešto baš meni događa. Da budem iskrena, i danas sam se to zapitala. S godinama i puno situacija koje su boljele, puno događaja koji su bili dijametralno suprotni od očekivanja, s puno ljudi koji su promarširali kroz moj život, preko srca i duše da bi ostavili samo rane, naučila sam da su mi svi trebali. Danas na iste njih gledam drugačije. Ne doživljavam tragično ni razočarenja, ni život, ni ljude. Prihvaćam ih objeručke. Kakvi god da jesu i kakvi god da će biti. Koliko god da će trajati. I na bilo koji način da će odlaziti. Ili ostajati. Prihvaćam i volim sve one koji dolaze danas i koji će doci sutra, koja god da im je uloga. Volim ih na čudan način, jer znam da svi oni donose promjenu koja me čini boljom, čvršćom i izdržljivijom. I znam da kad budu odlazili da ću biti bolja sebi nego kada su dolazili.

Puno vremena prođe dok to shvatimo, svatko tko nas je dotakao nas je naučio nečemu. Neki su nas naučili onom što nikada ne želimo postati, drugi nam pak pokazali kakvi želimo biti. Treći su nas učili da nije sve kako izgleda i s njima smo gradili toleranciju i razumijevanje. Neki su bili toliko intenzivni, toliko snažni u svom udaranju po nama da su nas naučili ignoriranju, hladnom prihvaćanju i onda kada jako boli. Svi oni zapravo, i s krvlju i ožiljcima, ranama i jaucima, dolaze jer ih trebamo. Mi ih trebamo. Kako bi se danas, ja, vi, bilo tko nosio s problemima, životom, tugom, razočarenjima.

Kako li bi izgledali naši životi kada bi išli isključivo po našem planu? Otužno, monotono, dosadno, a život i sva njegova čar je baš u tom, što on ništa od toga nije, i što ne znamo što nas sjutra čeka. Što god da nas čeka, zahvalimo se unaprijed, na lekcijama, ispitima i šansi da budemo bolji i jači. Na šansi da smo živi i svoji u vrtlogu dobra i zla, vrha i dna.