Želeli mi to ili ne, ne možemo pobeći od sveta i ljudi koji nas okružuju. Možemo samo da odlučimo hoćemo li osećati pripadnost nekim nametnutim oblicima ponašanja ili možda ipak biti svoji, makar i po cenu da nas etiketiraju kao totalne autsajdere. Ne znam kako su na vas uticali svi ovi pretpraznični i praznični naslovi, tekstovi, poruke, što sublimirane što one vrlo direktne. Ono što jednom rečju opisuje sve njih jeste idiličnost. Ta idilična praznična slika koja nam se tako lepršavo servira može imati sasvim suprotan efekat od željenog. Zapravo, vrlo lako jednog realnog čoveka može ispuniti pitanjima i nametnuti mu osećaj da nešto radi pogrešno. Jer kako to da ne skače od sreće na kraju jedne godine? Ne pravi strategiju o svom stajlingu za doček? Ili još gore, ne zna nedeljama unapred gde će dočekati prvi januar? Gde mu je pozitiva? Energija?

Počeću od sebe. Daleko sam od te lepršavosti. Praznične, svakodnevne, koje god. Miljama daleko. Suprotno tome, živim jedan vrlo opipljiv, realan, ne uvek šareno obojen život. I hej, to je u redu! Ja sam u redu sa tim. Konfetne fasade ispunjene usiljenim osmesima i ubeđivanjem sebe kako se toliko dobro osećamo na kraju jedne godine, čak i ako to nije baš tako – nikada mi nisu imale poentu. I verujte mi da nemaju. Autosugestija može biti sjajna stvar, može vam dati krila za ostvarivanje velikih ideja, može vas naučiti da plivate i kad je voda nadošla skoro do glave, ali važno je reći – ne treba joj uvek pribegavati.

Hoću reći, sasvim je u redu ukoliko ste godinu (sada već) iza nas završili umorni, bezvoljni, tužni, izdani, razočarani, slomljenog srca, neostvarenih ciljeva, praznih džepova… Osećate se prazno baš u trenutku kad se čini da su svi euforični i srećni? Niste sami! Mnogo ljudi se oseća baš kao i vi ali neće vam svako od njih to i priznati. Zašto?

Ljudi imaju potrebu za osećajem pripadnosti pa nekad, čini se, radije biraju da se ponašaju onako kako dati trenutak nalaže nego onako kako zaista, istinski osećaju. To naravno ne znači da, ukoliko ste tužni, treba da klonete i širite negativnu energiju na ljude oko sebe. Ali isto tako, ne znači ni da treba da budete neko drugi. Budite ono što osećate u datom trenutku. Danas osećate da želite da se umotate u ćebe, pustite film i ignorišete dan? Tako i uradite! Sutra ćete poželeti da konačno počnete da trenirate? Idite za tim! Možda se za dva dana setite nekog događaja koji još uvek niste preboleli ali po običaju bežite od razmišljanja o istom? Suočite se! Da bi prošlo, morate ući u ring sa svojim strahovima. Morate imati petlju da menjate, učite, evoluirate. Ali iznad svega, morate znati kad je vreme da stanete. Kad je vreme da pustite sebe da budete loše, da budete tužni, da ne bežite od svog trenutnog ja. Tu leži sva suština. Osluškivati sebe i delati po tome.

Razmišljajući o godini iza mene, nemam smešak na licu. Zapravo, osim nekoliko značajnih postignuća/događaja, emocionalno se igrala sa mnom i nesumnjivo odnela pobedu. U jednom momentu činila se prepuna lepog, dok me već u drugom polila ledenom vodom i poželela dobrodošlicu u realnost. Naučila jesam mnogo krucijalnih lekcija ali to saznanje nije bilo dovoljno kako bih se instant osećala bolje. Nikad nisam bežala od svojih emocija i sebe, ali prolazeći kroz neke događaje imala sam želju da to mogu. Govorim vam sve ovo baš zato što želim da istaknem dualitet novogodišnje euforije/ushićenosti i onog realnog, opipljivog i ne uvek nasmejanog. Ne zaboravite da budete stvarni, svoji, ničiji drugi. Makar to značilo ne tako sjajni start nove godine – nema veze. Doći će red i na vaše sjajne prilike, nove ljude i sve ono što potajno priželjkujete za sebe. Godine nikad nisam računala prema njihovom broju, početku ili završetku već isključivo po njihovom sadržaju/lekcijama/onom unutrašnjem osećaju. Za mene, ne postoji novogodišnji (re)start, postoji samo sada i vreme ispred nas. Vaš zadatak mora biti da ga obojite svojim bojama i ušuškate po svojoj meri, ne osvrćući se na neka nametnuta merila. Budite svoje merilo, svoj plezir! Srećno!