U toku je realizacija projekta glumice, pesnikinje i prevoditeljke Valentine Bakti u okviru kog će se naći jedinstvena zbirka – izbor savremene makedonske poezije i pratće je portreti pesnika koje je zabeležila Radmila Vankoska, ali i video esej o Skoplju koji su pripremili Mladen Teofilović i Đorđe Živadinović Grgur. Promocija knjige i premijera filma se očekuje 10. juna u Beogradu (Kvaka 22), a Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija će biti uvrštena u zbirku.
Danas je naša gošća književnica Nikolina Andova Šopova
Nikolina Andova Šopova (Skoplje, 1978.) diplomirala je na katedri za makedonsku i južnoslovensku književnost na filološkom fakultetu „Blaže Koneski”. njena prva knjiga „Ulaz je sa druge strane”, dobila je nagradu Mostovi struge za najbolju debitantsku knjigu koju dodeljuju festival struške večeri poezije i UNESCO. Godine 2014. izdaje drugu zbirku pesama „Poveži tačkice”. Pesme su joj prevedene na desetak svetskih jezika i nalaze se u više antologija makedonske poezije. Godine 2018. je objavila roman „Neko je bio ovde” za koji je dobila nagradu roman godine, a 2022. godine
objavila je roman „Estom”. Osim poezije, piše i priče i pesme za decu.
Pripremila: Valentina Bakti
Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnik u odraslom dobu?
Kod mene to nije bilo pitanje trenutka, više je to bio način života. Sa sobom sam uvek nosila notes u koji sam pisala sve što bi mi palo na pamet. Pesme, zapise, dnevnike u kojima sam pokušavala da ono što mi se dešava ispričam i prenesem na drugačiji način. Taj poriv za estetizacijom je jedan od mogućih odgovora na pitanje zašto uopšte pišem.
Da li se sećaš svoje prve pesme?
Čuvam sve svoje dnevnike kao i veći deo svega što sam napisala. Svoju prvu knjigu napisala sam u pubertetu, zvala se „Kornjačin san na leđima“ i srećna sam što nije objavljena. Kada se danas vraćam tim pesmama, vidim da sadrže esenciju života koji mi je usledio. Fascinantna je ta proročka dimenzija u poeziji.
Ko su bili tvoji prvi poetski i književni mentori, autori koji su te oblikovali u osobu i stvaraoca kakav si danas?
Ima ih zaista puno – ranije sam pedantno pravila top liste omiljenih pesnika, pisaca, muzičkih grupa, filmova i čega sve ne. Danas je to srušena kula karata, neke su zauvek nestale i izgubile se, neke su izbledele, neke pocepale, ali neke su još uvek jasne i sjajne. Ipak, verujem da mi je samoća bila najveći učitelj i mnogo me je oblikovala kao autorku. Da nije bilo samoće, sigurno ne bih ni čitala, ni pisala.
Koga bi izdvojila kao današnje uticaje i zašto?
Zanimljivo je što je poezija nekih mojih omiljenih autora sasvim različita u odnosu na ono što ja pišem, njihov uticaj se odražava više na duhovnom nivou koji nije tako očigledan u mom pisanju.
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
Šarena. Ono što me raduje jeste to da koliko god poezija bila marginalizovana i nepopularna još uvek budi neke duhove kod mlađih generacija, koji, eto, pišu, objavljuju, čitaju… I to je dobro s jedne strane jer je poezija jedan od načina da se otkiva, misli o pukotinama oko nas, jeziku, književnosti… U pogledu kvaliteta ima svega, ali se nadam da će to vreme iskristalisati i da će se sačuvati ono što nije raspadljvo.
Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?
Idem gore-dole niz sebe, ta unutrašnjost nalik je nekoj paradoksalnoj ešerovskoj građevini – penjem se dole pa se spuštam gore, spuštam se do krova, hodam napred – pa nazad stepenicama i opet sam na kraju, tj. na početku, na izlazu, odnosno, na ulazu… Zatim vidim kako nemam ključeve za ulazna vrata, ali pazi, sigurno neću ponovo da ulazim tj. izlazim, i sve tako, bez početka, odnosno bez kraja.
U kakvom si odnosu sa svim svojim nagradama?
Donose mi radost i sumnju, kao i većina stvari koje dolaze i odlaze: ispraćam ih i zahvalna sam im.
Na kojoj strani kaveza danas spavaju tvoje ruke?
Ne spavaju više u kavezu, pomilovana sam. Uslovno.
Kada si poslednji put napisala pismo?
U koverti i poštom, 1999. godine. Poruke i mejlovi su drugi žanr.
Da li je pisanje ogledalo?
Samo kada se u njemu ogledamo kada se probudimo: bez šminke, sa paučinom iz sna u očima.
Pokucaj pre ulaska
budi uvek pažljiv, kucni pre ulaska
znaj da u sobama koje su u tebi
uvek postoji neko
ostani najduže u onim gde će te primiti bez reči
u koje ćeš ući i u kojima ćete sedeti
dugo ćuteći
neki od njih će te pitati za ime, pozvaće te da sedneš
ponudiće te kolačima, pridržaće ti kaput
potrčaće za tobom ako zaboraviš kišobran
neke ćeš videti samo kroz oko tišine
večno zatvorenih vrata
i često nećeš znati da li su svi oni tvoji gosti
ili ti jednostavno ponovo nisi kod kuće
Nikolina Andova Šopova
