Sa našim mladim glumcem Đorđem Živadinovićem Grgurom sam pričala o pozorištu, važnim društvenim temama, ulogama koje su ga oblikovale kao i narednim planovima. Kada pred sobom imate jednog izuzetno inspirativnog sagovornika rezultat je jedan poduži intervju, zato ne bih mnogo dužila sa uvodom i ostavila bih vas da bolje upoznate Đorđa
STUDIRAO SI MEĐUNARODNE ODNOSE NA POLITIČKIM NAUKAMA, KAKO JE DOŠLO DO TOGA DA SE OSTVARIŠ I PRONAĐEŠ U GLUMI?
Postalo mi je previše neinspirativno, da ne kažem dosadno. Šalu na stranu, mislim da FPN može da pruži mnogo, ali nikada nisam osetio da me zaista ozbiljno motiviše u bilo kom smeru. Glumom sam se bavio amaterski, a kako sam imao sreće da radim s različitim inspirativnim ljudima, koloseci su se jednostavno ukrstili, ja sam „skrenuo“ i srećan sam zbog toga.
KAKO JE IZGLEDAO TVOJ RAZVOJNI PUT I PRVI GLUMAČKI KORACI?
U Velikoj Plani, dok sam bio u gimnaziji, radio sam nekoliko predstava u amaterskom pozorištu i različite performanse i književne večeri inspirisane određenim piscima i njihovim delima. Tek kad sam upisao prvi, pomenuti
fakultet u Beogradu, postao sam član Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“ aka Krsmanac gde sam se prilično zaigrao sa čitavom ekipom divnih mladih ljudi koji su bili članovi, ali i ostalih koji su radili s nama, kao i član NK Studija, i tu se zavrtela ideja o tome da želim da se glumom bavim ozbiljno. Profesionalno.
ULOGA KRALJA PETRA II U SERIJI RAVNA GORA STAVILA TE JE U ŽIŽU JAVNOSTI. MOŽEŠ LI DA MI ISPRIČAŠ MALO O TOM ISKUSTVU, PRIPREMAMA ZA ULOGU I SARADNJI SA NAŠIM VELIKIM FILMSKIM IMENIMA?
To je moja prva ozbiljna uloga pred kamerama, i s tim u vezi to iskustvo je za mene bilo ne samo prijatno, već i veoma značajno. Upravo zbog prilike da osetim kako se radi na ozbiljnom setu, kako stvari funkcionišu iza kamera i šta je neophodno da bi se na kraju napravilo nešto što gledamo na ekranima i u bioskopima. Ja sam dosta čitao i istraživao o maloletnom kralju, jer kada igrate istorijsku ličnost, postoji velika doza odgovornosti. Naravno, ključni su razgovori s rediteljem i pronalaženje najboljeg rešenja, tj. puta kojim treba ići. Saradnja sa celom ekipom bila je divna, toliko da se ni u jednom trenutku nisam osetio nimalo loše ili nesigurno.
SITUACIJA U KULTURI JE IZ GODINE U GODINU U NAŠOJ ZEMLJI SVE LOŠIJA, GLUMCI A POSEBNO MLADI GLUMCI NEMAJU MNOGO PRILIKA DA RADE SVOJ POSAO. KAKO SE OVO ODRAŽAVA NA ODNOSE SA KOLEGAMA, DA LI JE RIVALSTVO TIME POVEĆANO ILI PAK POSTOJI EMPATIJA I OBOSTRANO RAZUMEVANJE I SARADNJA IZMEĐU GLUMACA?
Činjenica je da su stvari iz godine u godinu u našoj zemlji sve lošije, zato ni kultura, nažalost, ne može biti izostavljena. Može o ovome mnogo da se govori, ali probaću da budem kratak: jednu stvar ne mogu da podnesem, a to je neka vrsta sistemsko sistematičnog zatupljivanja. Ja razumem da nismo najpametniji narod, ali da smo toliko neobrazovani i da se toliko lako manipuliše masom, to ne mogu da podnesem, iako mi je jasno kako je do toga došlo. Što se tiče drugog dela pitanja, ja na kolege ne gledam kao na rivale, ja mislim da svaki npr. glumac ima nešto po čemu je autentičan i drugačiji od ostalih. Pitanje je ko šta želi, koliko radi na sebi i koliko je ko spreman. A ako nemaš ništa u sebi i ne znaš šta želiš, onda i nisi ništa.
KOLIKO JE TEŠKO MLADOM GLUMCU DA DANAS DOĐE DO VELIKIH ULOGA U POZORIŠTU, NA FILMU ILI TELEVIZIJI I KAKO SE TI NOSIŠ SA TOM NEIZVESNOŠĆU POSLA, DA LI SI POMIŠLJAO DA POPUT MNOGIH MLADIH, TALENTOVANIH LJUDI NAPUSTIŠ ZEMLJU?
Naravno da razmišljam o odlasku, ali za sada je moja odluka da ostanem ovde i pokušam da uradim sve što mogu, da sam otvaram sebi vrata i sam kreiram prilike kojih nema jer nas je mnogo, a posla nikad manje. Ali to je opšte mesto. Dakle, iako je teško, ja imam svoje mehanizme kojima se osnažujem i trudim se da što više radim kako bih uspostavio neki sopstveni sistem. O neizvesnosti brinem samo kad sam sam i kad mi je baš dosadno jer ne radim ništa konkretno – kad ne čitam, kad nisam na probi, kad se ne ljubim, kad se ne smejem s prijateljima, kad ne slušam muziku, kad ne maštam o nekim lepim stvarima. Dakle, gotovo nikakav faktor neizvesnosti me ne potresa.
POSLEDNJIH GODINA PUBLIKA JE IMALA PRILIKE DA TE GLEDA UGLAVNOM U DRUŠTVENO ANGAŽOVANIM PREDSTAVAMA. ISKUSTVENO, MISLIŠ LI DA UMETNOST IMA KAPACITET DA PROMENI DRUŠTVO?
Mislim da umetnost treba da se bavi problemima društva generalno, ali i na mikro planu. Problemima pojedinca. Ako neko delo utiče na bilo koji način na samo jednog čoveka, onda umetnost ima i te kako kapacitet da menja. Jer nikad se ne zna ko će biti taj pojedinac koga je umetnost pomerila ili makar čačnula.
PREDSTAVE U KOJIMA SI GLUMIO PREISPITUJU I POKREĆU NEKA VEOMA VAŽNA PITANJA, NA KOJI NAČIN TI PROŠIRUJEŠ SVOJE VIDIKE I OSVAJAŠ LIČNE SLOBODE?
Upravo tako. Radom na predstavama koje se bave različitim pitanjima, gledanjem predstava koje se iskreno i kreativno bave pitanjima koja me se tiču, gledanjem filmova, čitanjem, i razgovorima s raznim ljudima, uglavnom sa onim čije mišljenje cenim, ali i sa novim ljudima, koje ne poznaješ i od kojih ne očekuješ ništa a možeš da čuješ i naučiš mnogo, u zavisnosti od toga koliko si otvoren, a ja se trudim da budem. Takođe volim i da razgovaram sa sobom, naglas ili u sebi, nije bitno, ali bez samokritike i analize, desi se čoveku da se zagubi u svojim mislima i delima, a to mi se dešava. U tim trenucima mi je jako važno da onda budem sam sa sobom.
ŠTA TE OVIH DANA POKREĆE I KAKO PUNIŠ BATERIJE?
Ovih dana naporno radim i, iskreno, ne znam kako punim baterije. Mislim, znam, ali treba mi još jer sam zagrizao ozbiljno, i ovaj jun je uveliko postao jedna ozbiljna maratonska etapa. Osmog smo izveli premijeru predstave „Mamu mu ko je prvi počeo“ u Bitef teatru, 16. i 17. imamo premijeru predstave „Sanjari“ u Dadovu, a krajem meseca premijeru „Sumnjivog lica“ u Mikser Hausu. To me sve veoma pokreće, osećam se ponekad kao mašina, i nekad je taj osećaj predivan, ali me nekad umor usporava. No, sve je to nekakav lep i koristan ciklus koji mnogo donosi i iz koga sam mnogo naučio i još ću da učim. Najmanje do kraja juna! U julu se počinje sa snimanjem serije koja će se emitovati na RTS-u, tako da se proces nastavlja…
U PREDSTAVI MUŠKARČINE KOJA JE KONCIPIRANA KAO POZORIŠNI DOKUMENTARAC, OTVORENA JE VEOMA VAŽNA TEMA MUŠKOSTI DANAS I SVEGA ONOGA ŠTO IZ NJE PROISTIČE. SA TEMOM MUŠKOSTI SUSRELA SE VEĆINA MUŠKARACA PRILIKOM SVOG ODRASTANJA (OČEKIVANJA KOJE DRUŠTVO, PORODICA I ONI SAMI IMAJU OD SEBE, ŠTA RADE PRAVI MUSKARCI I KAKO IZGLEDAJU DEMONSTRACIJE MUŠKOSTI). ŠTA SI NAUČIO
O SEBI IZ RADA NA OVOJ PREDSTAVI, KAKO SE MUŠKOST PERCIPIRA U NAŠEM DRUŠTVU?
Mnoge stvari su mi postale jasnije, artikulisanije. Taj je proces bio nešto sasvim posebno i novo za mene, a mislim i za celu ekipu. Pored činjenice da smo napravili zanimljivu i drugačiju, veoma edukativnu i bitnu predstavu s kojom smo dosta putovali, mi smo postali bliski prijatelji i saradnici, a o tome kako se muškost percipira, kako se percipiraju žene, ko smo mi u sada već višedecenijskom procesu tranzicije, o tome ne prestajemo da učimo, niti da se bavimo tim temama. Jedno od ključnih učenja iz procesa Muškarčina jeste da mlad muškarac ne treba da dozvoli da bude spakovan u kutiju, da ne treba ni sam sebe da pakuje jer to neko očekuje od njega. Treba pocepati kutije, pobrisati linije i ponašati se u skladu sa svojim osećanjima. Biti iskren sa sobom, to je najvažnije. I, ako je moguće, biti hrabar da se boriš za svoje stavove, želje, odluke, planove…
PREDSTAVA MUŠKARČINE KAO I CRVENA (O KOJOJ ĆEMO ISTO PRIČATI) PROMATRA VEOMA VAŽNU TEMU, TEMU NASILJA. KOLIKO JE PO TVOM MIŠLJENJU AGRESIVNO PONAŠANJE NA SVIM NIVOIMA PRODUKT SAME LIČNOSTI A KOLIKO PROIZVOD VASPITANJA, DRUŠTVENIH I SOCIJALNIH OKOLNOSTI?
Mislim da je ceo društveni kontekst u kome neko odrasta u ogromnoj meri odgovoran za ponašanje te osobe, na svaki način. Naravno da će nasilje biti tolerisano ili čak ohrabrivano ako smo okruženi uzorima koji seju mačizam, šovinizam, netrpeljivost prema različitostima. Ali takođe mislim da svako može i treba da se kao individua bori sa konstruktima i normama koje mu ne prijaju ili je svestan da su loše, pogrešne. Nikako ne mislim da treba svu odgovornost skinuti sa pojedinca koji je nasilan jer, uostalom, svako je odgovoran za svoje ponašanje, bez obzira na okolnosti koje su ga učinile takvim. Mogu da razumem svakakve okolnosti, ali nikad neću želeti da razumem nasilničko ponašanje.
KO SU BILI UZORI NA KOJE SI SE UGLEDAO TOKOM ODRASTANJA?
Porodica, moja porodica mi je bila neki prvi uzor, ali i oni sami su oduvek nekako bili otvoreni i ja sam stekao svest o tome da uzore ne treba uzimati zdravo za gotovo kao idealne tipove kojima treba stremiti. Nikad nisam imao potrebu da budem identičan nekome. Volim i cenim vrednosti koje pojedini ljudi nose u sebi, i divim se njima jer uspevaju da ih ispoljavaju u odnosima s drugima i tako da čine dobre stvari. I za druge, i za sebe.
KADA VEĆ GOVORIMO O UZORIMA, NAŽALOST SVEDOCI SMO VREMENA U KOME BROJNI VELIKANI NAPUŠTAJU OVAJ SVET U FIZIČKOM SMISLU I ČESTO MOŽEMO ČUTI KOMENTARE KAKO VIŠE NIKO NEĆE IMATI DA IH ZAMENI JER JE DANAS U RIJALITI DRUŠTVU FENOMEN SLAVE I ZVEZDA RAZVODNJEN I OBESMIŠLJEN PA NAŠE VREME ZA SOBOM NEĆE OSTAVITI VELIKE I POZNATE NACIONALNE HEROJE I GLOBALNE IKONE. ŠTA TI MISLIŠ O ČUVENOJ VORHOLOVOJ KONSTATACIJI KOJA SE OBISTINJUJE DA ĆE SVAKO IMATI SVOJIH 5 MINUTA SLAVE I KAKO SE ODNOSIŠ PREMA TOJ ČINJENICI?
Mislim da je Vorhol bio sjajan tip, to je prva stvar! A ako tu njegovu proročku konstataciju razmotrimo bez sujete, onda bi moglo da se postavi i pitanje: a zašto svako vreme mora da ostavlja velike zvezde? I, kao što se i svako vreme menja, mislim da se i vrednosti, i standardi, i pravila transformišu, tako da je možda došao trenutak da svako ima priliku da bude šta želi. Mislim da je to sve velika optička varka, da se pod velom slobodnog i otvorenog tržišta mnogo toga degradiralo, ali da onda zato treba biti obrazovan i pametan, senzibilan da prepoznaš kvalitet, da napraviš neki lični referentni sistem zasnovan na znanju i argumentima, i da taj sistem neprestano dopunjuješ, i onda nema zime. Bar na pojedinačnom planu.
POMENULA SAM PREDSTAVU CRVENA: SAMOUBISTVO NACIJE I NJEN ZNAČAJAN DRUŠTVENI KONTEKST KOJI PREISPITUJE RAZNE STEREOTIPE, ŽENSKE SLOBODE I PRAVA, PRAVO NA ODLUČIVANJE O VLASTITOM TELU I MIZOGINIJU KOJA JE SVEPRISUTNA U NAŠEM DRUŠTVU. INTERESANTNO JE DA JE U PRVOBITNOJ POSTAVCI PREDSTAVE BILA ŽENSKA PODELA ULOGA, A DA SU DANAS DESETAK GODINA KASNIJE ULOGE POVERENE MUŠKARCIMA. KAO I U PRETHODNIM PREDSTAVAMA, IMAO SI PRILIKU DA UČESTVUJEŠ U KREIRANJU SVOJE ULOGE I DA IZNOSIŠ KROZ ULOGU I VLASTITE STAVOVE I UVERENJA. KOLIKO JE BIO ZAHTEVAN RAD NA PREDSTAVI I DA LI BI MOGAO DA VIDIŠ SEBE U ULOZI U KOJU NE VERUJEŠ?
Proces rada na Crvenoj je bio, kao što si rekla, veoma zahtevan. Iako mi je poznat proces rada sa Vojkanom i Minjom, ovaj put je moj zadatak bio znatno kompleksniji. Sa trojicom kolega, na sceni zastupam poziciju žene u našem patrijarhalnom društvu koja je na različitim nivoima podređena. Posle razgovora i edukativnog dela procesa, nastavak je bio prilično zahtevan, a posebna je odgovornost na nama jer se bavimo vrlo ozbiljnom temom i problemom. S druge strane, ovo nije predstava u kojoj se može pričati o nekakvoj velikoj dramskoj ulozi, mislim da je to što igram(o) u Crvenoj pre svega jedan jasan stav. A ako bismo pričali o prihvatanju uloge u koju se ne veruje, ili ulaženju u proces bez poverenja sa ljudima u koje se sumnja, mislim da je jasno da su kvalitetni rezultati u takvim okolnostima u najmanju ruku diskutabilni, da ne kažem neverovatni.
ZAŠTO JE VAŽNO DA O OVIM PITANJIMA GOVORE I MUŠKARCI? DA LI SEBE I SVOJE KOLEGE VIDIŠ KAO POZITIVNE PRIMERE I GLASNOGOVORNIKE FEMINIZMA KOJI ĆE SKINUTI NEGATIVNU KONOTACIJU KOJU ON U NAŠEM DRUŠTVU IMA?
Iz moje perspektive, i u svoje ime, apsolutno mogu da kažem za sebe da sam feminista, jer smatram da je ženama više nego neophodno da osećaju da i u muškarcima imaju podršku i saveznike u borbi za njihova prava. U ekipi smo se usaglasili da je potrebno da i muškarci pričaju o ovim problemima, jer je očigledno postalo nedovoljno da samo žene to rade. A i zašto bi, kad su one zapravo najmanje odgovorne za sve što im se dešava. Poznato nam je sada već opšte mesto, ali koje očigledno još nije dovoljno prepoznato kod nas: za nasilni čin je odgovoran isključivo nasilnik, nikako žrtva.
IMALI STE TU NESREĆU DA JE PREDSTAVA DVA PUTA OTKAZANA, ODNOSNO NIJE ODRŽANA U LESKOVCU I ZRENJANINU JER JE SMATRANA PREVIŠE KONTROVERZNOM, A OVO SAMO POTVRĐUJE U KOLIKO ZATVORENOM DRUŠTVU ŽIVIMO. KAKVE SU REAKCIJE PUBLIKE NA PREDSTAVU I KAKO SE NOSITE SA NEZNANJEM I PRIMITIVIZMOM LJUDI KOJI BI TREBALO DA SE BORE ZA KULTURU U OVOM DRUŠTVU?
Ono što je zapravo lepa stvar jeste da smo na kraju ipak odigrali predstavu koja je bila zakazana i skinuta s repertoara. U Leskovcu je vraćena u Narodno pozorište, a u Zrenjaninu smo igrali u drugom prostoru. Naša predstava jeste imala tu nesreću, i ja nisam srećan što je sve moralo na taj način da se odvija u medijima, ali je najvažnije da se predstava igra i da ljudi razumeju našu nameru, kako uglavnom i jeste. Reakcije su različite, ali niko nije ravnodušan, što je dobro. Mi ovu predstavu nismo ni pravili da bi nekom bila lepa ili prijatna već da bi osvešćivala. A što se tiče borbe za neke vrednosti u domenu kulture i umetnosti, kao i svuda i ovde ima mnogo neznanja i primitivizma, ali samo istrajnim radom i stalnim obrazovanjem se mora boriti s takvim ljudima.
U PREDSTAVAMA GAMMA CAS I ŽUDNJA, TAKOĐE IGRAŠ. KOLIKO SU SE OVE ULOGE RAZLIKOVALE OD POMENUTE DVE U MUŠKARČINAMA I CRVENOJ?
Prilično su drugačije. Za početak, nisu prvenstveno aktivističke i edukatorske. One se bave nekim intimnijim temama, znatno su nežnije i lirske, prilično intimnije i „unutrašnje“. Žudnja je nastala prema istoimenom tekstu Sare Kejn i to mi je posebno drag i važan proces iz koga je nastala predstava koju nismo ni planirali na početku jer je sve počelo kao prijateljsko druženje i istraživanje i upoznavanje. Gamma CAS je takođe intimistička priča o tome šta su granice u nama i oko nas i koliko često su ih ljudi svesni te ih prelaze i prevazilaze ili im se samo čini da to rade…
U PREDSTAVI SUMNJIVO LICE ČIJA NAS PREMIJERA OČEKUJE KRAJEM JUNA, IMAŠ TAKOĐE JEDNU OD ULOGA. PREDSTAVA U SVOJOJ NAJAVI PRIPREMA PUBLIKU NA NEŠTO NOVO KADA JE INTERPRETACIJA NUŠIĆA U PITANJU I KAŽETE DA JE VREME DA KULTURNO SAHRANIMO NUŠIĆA I NASTAVIMO DALJE. ŠTA PUBLIKA MOŽE OČEKIVATI U NOVOJ VERZIJI SUMNJIVOG LICA I KOJI SU TO LIKOVI I SITUACIJE KOJIMA SE PODSMEVATE?
To su ostali bazični likovi i teme iz Nušićevog kapitalnog dramskog teksta, ali smo se mi fokusirali na neke teme koje su danas više nego aktuelne i malo se igramo s formom, stilom i žanrom. Posebno je zanimljivo što ćemo se u predstavi baviti širim kontekstom ovog komada i njegovom istorijom koja takođe mnogo govori o tome ko smo, šta radimo i kako se ophodimo jedni s drugima, i kako sistem utiče na pojedinca, koliko ga transformiše i razobličava putem birokratije, tabloidizacije, rijalitizacije i celokupne degradacije univerzalnih vrednosti.
O ČEMU MAŠTAŠ, U KOJOJ VELIKOJ ULOZI VIDIŠ SEBE?
Želim samo da imam kontinuitet u bavljenju svojim poslom, da se bavim na što kvalitetnije načine svime čega se dohvatim. Nemam baš previše konkretnih ideja o ulogama, ali ima ih mnogo, što klasičnih dramskih tekstova počeviši od npr. Čehovljevog Trepljeva i više Šekspirovih likova, preko savremenih tekstova i tema koje me zanimaju. Takođe, postoji i nekoliko reditelja s kojima bih voleo da radim na osnovu onoga što sam video do sada od njihovih radova. To su uglavnom osobe čiji umetnički rad je beskompromisan, autentičan, veoma kreativan i služi se vrlo ekspresivnim pozorišnim sredstvima. I, moram da priznam da postajem sve zainteresovaniji za film, vrlo bih voleo da uskoro dobijem neki izazovni zadatak pred kamerom.
NA ČEMU TRENUTNO RADIŠ, PRIPREMAŠ LI NEKE NOVE ULOGE I GDE SVE PUBLIKA MOŽE DA TE GLEDA?
Pored Muškarčina, Crvene: Samoubistvo nacije i Gamma CAS-a u Bitef Teatru, igram i u Žudnji u KPGT-u, uskoro u Sumnjivom licu u Mikseru, a uskoro izlazi i premijera predstave Sanjari u Dadovu, prema romanu Žilbera Adera kao master projekat mojih kolega Stefana Milikića i Olivere Bacić za koji se nadamo da će naći svoju publiku. Trenutno postoje još neke ideje, o nekim projektima pregovaram, ali biće sigurno još nekih zanimljivih stvari do kraja godine, što me jako raduje i čini da verujem da se ovde ipak može živeti i baviti se onim što te čini istinski srećnim.
foto: Milena Goševski
