Utoku je realizacija projekta glumice, pesnikinje i prevoditeljke Valentine Bakti u okviru kog će se naći jedinstvena zbirka – izbor savremene makedonske poezije i pratće je portreti pesnika koje je zabeležila Radmila Vankoska, ali i video esej o Skoplju koji su pripremili Mladen Teofilović i Đorđe Živadinović Grgur. Promocija knjige i premijera filma se očekuju tokom juna meseca u Beogradu, a Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija će biti uvrštena u zbirku.
Danas je naš gost pesnik i lektor Đoko Zdraveski.
Đoko Zdraveski rođen je 1985. godine u Skoplju. Diplomirao i magistrirao na Filološkom fakultetu „Blaže Кoneski“ u Skoplju. Radio osam godina kao lektor za makedonski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, trenutno radi kao lektor za makedonski jezik na INALCO u Parizu. Objavio je četiri knjige poezije: „Palindrom sa dva n“ (2010), „Кućica za ptice selice“ (2013) „Ljubavina“ (2016) i „Dedikar Ikaral“ (2017), te knjigukratkih priča „Duži stvarnosti“ (2019). Jedan je od organizatora festivala poezije u Skoplju (Skopje Poetry Festival).
Pripremila: Valentina Bakti
Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnik u odraslom dobu?
Moja starija sestra me je jednom pesmicom za decu zatražila od naših roditelja. Tako da, eto, to je ta neka moja prenatalna veza sa poezijom.
Da li se sećaš svoje prve pesme?
Sećam se. Zapravo, pišem vam iz svoje dečje sobe. Uzeo sam svoj stari notes i krenuo da čitam šta sam sve tamo pisao. Prva pesmica je o jeseni i napisana je kad sam imao osam godina. Sećam se da smo pisali pesmice na času makedonskog jezika. I onda, sledećeg dana, jedna drugarica je ustala i pred svima nam pročitala svoje pesme. Učiteljica je pohvalila i napisala joj peticu. Tada sam rekao sebi: I can do that! Naravno, tada još nisam znao engleski. Seo sam i napisao par pesama, pa sam i ja dobio svoje pohvale i svoju peticu. Dakle, možemo da zaključimo da sam počeo pisati da bih pridobio ljubav jedne majčinske figure, a bogami i nekakve slave radi. Danas često znam o sebi da kažem da mi je Slavoljub srednje ime.
Ko su bili tvoji prvi poetski i književni mentori, autori koji su te oblikovali u osobu i stvaraoca kakav si danas?
Tata mi je donosio knjige iz biblioteke firme u kojoj je radio. Znate, u socijalizmu su firme imale svoje biblioteke, a mom tati je bilo lepo što ja volim da čitam. Ovo mi je, zapravo, bitno, jer sam tek nedavno shvatio da mi je ta rana faza čitanja odredila pogled na stvarnost koji danas imam. Još tada sam voleo da čitam, da ih tako nazovem, realistične knjige ili, tačnije, soc-realistične. I to je u glavnom bila proza, nije tu bilo mnogo poezije. Fantastika mi je bila strana, nju sam tek kasnije otkrio, a poeziju sam ponovo počeo da pišem tek u drugoj godini gimnazije, kad sam se blesavo i beznadežno zaljubio u jednu drugaricu iz razreda. Užasno nespretno napisane pesme, ali bar je meni tako bilo lakše.
Dakle, ono što mi je i danas bitno, a verovatno je posledica tog ranog čitalačkog iskustva, jeste odnos prema stvarnosti.
Koga bi izdvojio kao današnje uticaje i zašto?
Danas na mene više utiču neknjiževni žanrovi. Što se forme tiče, uvek su na mene uticali makedonski pesnici ili pesnici i pesnikinje koje sam mogao da čitam u originalu. Danas sigurno utiču pesnici i pesnikinje koje prevodim na makedonski, to je neizbežno. Ali na ono što danas pišem mi uglavnom utiču stvari koje nisu direktno povezane sa pisanim tekstom. Utiču mi putovanja, sustreti sa ljudima koje smatram boljim i iskusnijim od sebe. Više mi utiče tišina, zapravo, i nečije prisustvo, od nečijih reči. A najviše svoje prisustvo.
Šta je neophodno da se prepoznaš u jednoj pesmi i pesniku, da bi rekao ovo je kvalitetna poezija?
To dolazi prirodno, često i kao telesni doživljaj. Ponekad bacim knjigu što dalje od sebe jer ne mogu da izdržim ono što me je spopalo. I onda uzmem, pa opet pročitam. Nekad se prepoznam u onome što mislim da jesam, nekad, obrnuto, baš u stvarima za koje kažem da nisam ili da ih ne poznajem dovoljno. Važno mi je da je čovek koji piše svestan šta radi, kakva god da je to poezija, makar i najnadrealnija i najzaumnija na svetu.
Šta za tebe jeste i nije dobra poezija?
Važno mi je da tekst stvara stvarnost, tj. da referiše na neku stvarnost, kakva god ta stvarnost bila i gde god se nalazila. Važno mi je da ne bude šuplje, da te reči ne budu prazne. A taj se pogled čitanjem, kroz godine, sve više izoštrava i sve ti jasnije postaje kad neko folira. Sve jasnije mi postaje kad ja foliram i kada treba da zaustavim pisanje, jer ništa ne prenosim ili prenosim puku frustraciju. Pesma je dobra ili lepa – iako su u makedonskom te dve kategorije usko povezane – dakle, kada je sama, kada nije u njoj prisutan taj koji ju je napisao. A kvalitetna poezija može biti raznolika, od nekog genijalnog haikua, do nekog epskog kanalizovanja. I, eto, na kraju odgovora sam stigao do odgovora: zapravo, ono što je meni najvažnije je kanalisanje (channeling). I, naravno, važno je i dobro poznavati mogućnosti koje daje jezik i važno je zaboraviti sebe u toj igri.
Podeli sa našim čitaocima omiljene stihove svog omiljenog pesnika/pesnikinje?
Kad me pitaju ko mi je omiljeni pesnik, uvek odgovaram da je to Blaže Koneski, ali nemam njegove stihove na srpskom, a ne bih se usudio prevoditi tu njegovu jednostavnost, tako da odabrao bih nešto ovako, iz prve ruke omiljeno, uvek omiljeno, bez velike potrage:
Nad gradom pupaju kupole. polovine tamnog
savršenog, tog brzog praznog
odozdo ukliještene u obzor. ipak se, za ljekovitih
zimskih noći, čini da stižu odozgo, da su,
posljedice davno zaboravljenih oblih prijestupa,
odnekud teško obješene.
[…]
(Marko Pogačar, „Kupole“, odlomak)
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
Zapravo, dolazi neka generacija meni nova, neki novi ljudi, koje baš i ne poznajem, a jedva čekam da vidim šta nose sa sobom. Nedavno sam razgovarao sa jednim momkom iz te nove generacije, on je govorio više, ja sam više slušao i upijao te njegove ideje iskazane na nekoj mešavini makedonskog i engleskog jezika. Bio srećan što mogu samo da ga slušam, a da moj jedini fidbek budu osmeh i klimanje glavom. Govorio mi je o stvarima koje znam, koje su univerzalne, ali na neki meni potpuno novi način. Baš kao u poeziji.
Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?
Nekad je to trenutak. Haiku, vic, zezanje neko. Volim biti duhovit u pisanju. Tu nema posla, to dolazi gratis. Ponekad je, ipak, nemir taj početak, tu ima posla. Poslednjih godina pokušavam da pratim tekst, a ne da ga ja vodim, pa tako sam na kraju i ja iznenađen onim što je izašlo iz mene. A kad pesma vodi, ona obično vodi po zvučnosti, a zvuk stvara slike. I tu prestaju da postoje sve velike ideje i sve ono što je autor hteo da kaže. Al’ znam biti i mudroser, lepo je to javno sebi priznati.
Kako je biti lektor za makedonski jezik u Parizu?
Lepo je bilo gde biti lektor makedonskog jezika, a zamislite, tek, da je neko u Parizu odabrao da studira baš makedonski jezik. Ili srpski, ili koji god od tih jezika kojima ne priča puno ljudi. Ljudi se čude kad im kažem da predajem makedonski u Parizu: a ko to studira? Da, studiraju ljudi, a ja sam zahvalan što mogu tim ljudima da prenesem sve što znam o kulturi u kojoj sam se rodio.
Koje je tvoje omiljeno mesto u Makedoniji i zašto?
Ima ih nekoliko. Volim da putujem kolima po Makedoniji i otkrivam meni nova mesta. Ipak, Leunovo: selo na Mavrovskom jezeru gde sam provodio letnje raspuste. Rosoki, Gari, Lazaropole, Tresonče, Janče, Galičnik. To su sela u tom delu Makedonije, u zapadnim planinama. Radožda, selo na Ohridskom jezeru. Na kraj sela, kuća (ne baš tako) mala. Pa, idemo malo prema centru: Zrze, Kostinci, Bogomila. To su sve mesta povezana sa mojim poreklom, a mene ništa ne zanima više od tih osnovnih, nekome možda i banalnih kosa crta patetičnih pitanja: ko sam, odakle dolazim, kuda idem, šta postajem, gde ću nestati. Bez prestanka do nestanka.
Vodi prećutkujem sve. Pogledom se razumemo voda i ja, reči nisu potrebne. I slično. Voda, to sam ja, rekao je valjda nekada davno neki kralj Riba. Šta prećutkujem sebi? Kako biram šta ću izgovoriti glasno? Kako znam da li je reč koju sam prećutao isparila ili otišla na dno vode i pretvorila se u mulj? To nisam siguran da znam. Ali uvek navijam za transpiraciju.
Koliko su daleke tvoje blizine?
Ovo pitanje liči na jojo. Ti ga pustiš, a ono ti se vrati u dlan. Bio sam tamo, i dalje tamo često idem, gde su dlanovi duboki ako u njih zaroniš, i gde mrtvi odgovaraju na poziv i gde, zapravo, shvatim da su paradoksi, kao ovaj, jedina moguća istina.
U kojim trenucima biraš da zaboraviš na međe?
Biram da zaboravim? Međe, to bi moglo da bude komparativ reči med, kad bi ta reč bila nešto drugo. Evo, recimo, sad biram, kad izlazim iz nekog meni očekivanog odgovora. Stanje obezmeđenosti, obuzelo me neko obezmeđenje. Gde radiš? Radim na granici kao obezmeđenje. Obezmeđenje, to je zapravo izlaz iz binarnosti, izlaz iz kruga dvojke.
Ljudi kad me vide, pitaju me jesam li tu. „A be, ti tuka si!“ I onda ja krenem da proveravam jesam li zaista tu. Opipam rukama svoje ruke.
Volim putovati. Najviše izvan pameti, izvan svojih misli. He’s out of his mind! mi danas zvuči potpuno drugačije. Važno je izaći i vratiti se. Izaći i vratiti se. I važno je upamtiti promenu. I važno je upamtiti sećanje.
iza ogledala
video sam i dete i starca.
oči su im bile iste. zenice
zategnute kao strune
i nemirne kao kandilce.
koža starca glatka
i bakrena, kao kod monaha.
kosa duga. lice dugo.
brada sva seda.
ne znam ko je bio stariji.
Đoko Zdraveski
Projekat su podržali Krokodil Engaging Words, Goethe-Institut Skopje, a finansira ga EU.
