Utoku je realizacija projekta glumice, pesnikinje i prevoditeljke Valentine Bakti u okviru kog će se naći jedinstvena zbirka – izbor savremene makedonske poezije i pratće je portreti pesnika koje je zabeležila Radmila Vankoska, ali i video esej o Skoplju koji su pripremili Mladen Teofilović i Đorđe Živadinović Grgur. Promocija knjige i premijera filma se očekuje 10. juna u Beogradu (Kvaka 22), a Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija će biti uvrštena u zbirku.
Danas je naš gost muzičar, tekstopisac i pesnik Branislav Nikolov (Pijan Slavej).
Branislav Nikolov (Pijan Slavej) je renomirani muzičar, izvođač, tekstopisac, pesnik, pevač i frontmen grupe Foltin. Kao jedan od osnivača i ključnih članova benda, iza sebe ima devet studijskih izdanja, kao i muziku za preko trideset pozorišnih predstava i nekoliko dokumentarnih i igranih filmova, među kojima je nominovani za Oskara „Honeyland”, međunarodno priznati „Secret ingredient”, „Avec l’amour”, „Cash & marry” itd. Nastupao je u Hrvatskoj, Italiji, Austriji, Sloveniji, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Albaniji, Bugarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Izraelu, Rusiji, Crnoj Gori, Engleskoj, Libanu, Holandiji, Belgiji, Turskoj i Češkoj. pored rada sa Foltinom, nastupao je i sa Makedonskom filharmonijom i objavio tri knjige poezije. Pijan Slavej je njegov prvi solo muzički i pesnički izraz.
Pripremila: Valentina Bakti
Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnik u odraslom dobu?
Nisam pisao pesme, a nisam ih ni čitao. Ipak, sva ta osećanja, maštanja, čežnjivost, sudari svetova, drhtaji pred lepotom i ta njena surova nedostižnost…. Očekivan je bio ishod, a ja u detinjstvu nisam ni pomišljao da će do njega doći. Imali smo kod kuće neku godinama zanemarivanu gitaru. Uzeo sam je jedne noći ili ona mene i počeo da sam je milujem. Nije to bio neki čudesni trenutak prosvetljenja, ali sam snažno poželeo i ponadao sam se da bih mogao da je sviram, da stanem ispred ljudi i da im zaigram srca.
Da li se sećaš svoje prve pesme?
Bila je to lično moja pesma, ona koja nije bila nametnuta školska aktivnost. Gimnazijski dani. Imali smo neformalni čas matematike, profesorka se sa nekoliko učenika zapričala, a mi smo bili slobodni… Pisao sam je kao pesmu koja treba da se peva. Bluz je bila. Refren je bio nepristojan, pa je verovatno to privuklo učenika koji je sedeo do mene da je uzme i prijavi profesorki. Nije to bila pakost, želeo je da napravi cirkus. Ona je čitala u sebi i na moje čudo i sramotu, poželela je da pesmu pročitam na glas, ispred svih. Pocrveneo sam. Nije bilo nazad. Ispravio sam se i pročitao.
Šta je neophodno da se prepoznaš u jednoj pesmi i pesniku, da bi rekao ovo je kvalitetna poezija?
Treba da odgovori mom kriku, mojim trajnim pitanjima. Da otkrije moju tajnu i da me ogoli, da otkrije put do uzbuđenja, put do stomaka. Da mi dozvoli da pročitam kod, da dešifrujem istinu. Treba da poverujem. Ipak, u tom slučaju se ne bih tako izrazio – ne bi rekao da je to kvalitetna poezija ili pesnik, rekao bih da je moja, da je za mene.
Šta za tebe jeste i nije dobra poezija?
Ne mogu da kažem da je dobra poezija ona koja će zadovoljiti masu. Svaka se duša posebno važi. Ako svet postane bolji zarad nekih stihova koji i nisu doprli do mene, sa sigurnošću ću reći da je to dobra poezija. Ma, najbolja! A razumevanje i osećanja su tako subjektivne stvari da se čovek i zapita kako mi komuniciramo.. Da se zapita da li se uopšte razumemo. Dobro je kada ja i neko koga poštujem i volim imamo zajedničko prepoznavanje. To je poenta lepog: da nas duboko poveže, da nas zbliži i da slije duše. Eto, to je dobra poezija.
Podeli sa našim čitaocima omiljene stihove svog omiljenog pesnika/pesnikinje?
Ne me quitte pas
Je ne vais plus pleurer
Je ne vais plus parler
Je me cacherai là
À te regarder
Danser et sourire
Et à t’écouter
Chanter et puis rire
Laisse-moi devenir
L’ombre de ton ombre
L’ombre de ta main
L’ombre de ton chien
Mais
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
Ne me quitte pas
(“Ne me quitte pas”, Jacques Brel)
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
Živa je: piše se, štampaju se knjige, čita se.
Osim nezaobilaznih Struških večeri poezije, za podijum makedonske scene zaslužna je veća grupa autora jedne već zrele generacije koja daje snažan puls i to ne samo svojom poezijom nego i generalno. Tu bih izdvojio i spomenuo „Astalni proekcii”, „Skopje poetry festival”, ali i intenzivna dešavanja u kulturnom centru „Bookva”.
Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?
Ne postoji obrazac, samo treba da izađe i da bukne. Nekad se desi da pesmu napišem u dahu, a zatim je sređujem i doterujem jer zapisujem i ritam, melodiju, figuru.
Kada bi mogao da vratiš vreme šta bi promenio u svom životu?
O tome nikada ozbiljno ne mogu da razmišljam. Možda bih mogao da budem bolji, ali smo u tehničkom delu: suština i priroda su nepromenljivi, sa ili bez apsurdnosti vremenskih mašina. Ali dobro, da bih dao dobar primer ličnim postupkom reći ću da bih završio i tu poslednju famoznu godinu fakulteta.
Koji san ne želiš da prestaneš da sanjaš?
Taj koji još uvek sanjam.
„Ljubov na dalečina… Na srce boleština”, koliko je važno da sačuvamo zdravu ljubav i zašto?
Bilo da je ljubav zdrava ili nezdrava, sve su to bolesti srca. A najteža bolest srca je kada je srce prazno i bez ljubavi. To je smrt za srce. Zdrava ljubav traži blizinu, ne trpi udaljenost. Ultimativni čin takve ljubav je čin bliskosti, slivanje i ukrštanje duša.
Zašto?
Zbog čuda.
Može li se o ljubavi pevati po sećanju?
Čovek koji je sreću izgubio živi u uspomenama. Zato se ljudi fotografišu kada se osećaju moćno i lepo. Tako se instiktivno pripremaju za dane kada će im biti potrebna podgrejana sreća. Može se pevati po sećanju i kada se nadaš boljim danima. Može i kada se ne nadaš. I neko bi rekao da je najlepše da pevaš dok voliš… Ali kad voliš, voliš. Drugačije je to pevanje.
parfem
želiš li da čuješ jedno smelo pitanje
može li se o ljubavi pevati po sećanju
i treba li se o ljubavi pevati po sećanju
želiš li da čuješ jedno smelo pitanje
i da li si zaboravila promene u očima
(zaljubljeno bistre, orgazmično mutne)
i da li si zaboravila promene u očima
(očajnički rosne, presahle od plakanja)
ako svet može bez tebe da se okreće
pustiću ga da sam šeta svemirom
ka tebi se okrećem s jednim smelim pitanjem
treba li da se o ljubavi peva po sećanju
Branislav Nikolov (Pijan Slavej)
Čije promene u očima želiš da zaboraviš?
Kada se voli kako treba, gleda se u oči. Kada nije kako treba, onda se žmuri. Nema se šta zaboraviti. Sve je zaboravljeno.
