U toku je realizacija projekta glumice, pesnikinje i prevoditeljke Valentine Bakti u okviru kog će se naći jedinstvena zbirka – izbor savremene makedonske poezije i pratće je portreti pesnika koje je zabeležila Radmila Vankoska, ali i video esej o Skoplju koji su pripremili Mladen Teofilović i Đorđe Živadinović Grgur. Promocija knjige i premijera filma se očekuju tokom juna meseca u Beogradu, a Plezir ima to zadovoljstvo da domaćoj publici premijerno predstavi savremene makedonske pesnike i pesnikinje čija poezija će biti uvrštena u zbirku.
Naša prva sagovornica je novinarka i pesnikinja, Biljana Stojanovska.
Biljana Stojanovska je rođena 1984. godine u Skoplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju na Katedri za makedonsku književnost i južnoslovenske književnosti. Objavila je dve knjige poezije: „Reči nemaju značenje“ (Antolog, 2015) i „Stan koji se raspada“ (Galikul, 2018.), za koju je dobila književnu nagradu „Todor Čalovski“ za 2017. godinu. Knjiga „Stan koji se raspada“ je ušla u uži izbor za nagradu „Braća Miladinovci“, koju dodeljuju Struške večeri poezije. Njena poezija je prevedena na engleski, nemački, kineski, srpski i slovenački jezik, a zastupljena je u više makedonskih književnih časopisa i antologija. Jedna je od organizatora festivala poezije u Skoplju (Skopje poetry festival). Biljana Stojanovska radi kao novinarka.
Pripremila i prevela sa makedonskog: Valentina Bakti
Postoji li trenutak iz tvog detinjstva ili rane mladosti koji je na neki način sugerisao da ćeš postati pesnikinja u odraslom dobu?
Tukla sam se sa jačima od sebe kada bi maltretirali slabije. Satima sam želela da gledam u zvezde. Zagarantovana pesnikinja!
Da li se sećaš svoje prve pesme?
Neću govoriti o prvim pokušajima, za one sa rimom već o pokušajima koji su mi se zaista dopali. Elem, bila sam šesti razred i napisala sam je na času geografije na predavanju o svemiru. Toliko me je fascinirala činjenica da smo toliko mali i toliko veliki istovremeno. Ista me činjenica i danas uzbuđuje. Pesma se zvala „Dete meseca”. Sasvim trivijalna i glupa, ali mi se u trenutku činila velikom.
Ko su bili tvoji prvi poetski i književni mentori, autori koji su te oblikovali u osobu i stvaraoca kakva si danas?
Odmalena sam volela da čitam. Školska bibliotekarka mi često nije verovala da sam već pročitala knjigu koju sam posle par časova vratila samo da bih uzela novu. Nisam volela poeziju kao mala, sve te pesme sa rimom su mi bile glupave i bez poente. Na svu sreću, kasnije su mi u ruke pali Pablo Neruda, Aco Šopov, Ante Popovski, Blaže Koneski, Vasko Popa… Pala sam u nesvest od njihove poezije! Otkrila sam ih i spavala sa njihovim knjigama ispod jastuka, ali bukvalno! I to godinama. Oni su moji dugogodišnji ljubavnici. Mnoge pesme i danas znam napamet. Zatim je u šestom razredu došao novi nastavnik makedonskog jezika i književnosti – Marjan Kostovski! Kakav čovek! Govorili smo o poeziji i filozofiji postojano. Čak smo formirali i malu grupu koja se posle škole sastajala i govorila o knjigama koje smo čitali. I to nikada nije bila školska literatura, hvala Bogu!
Koga bi izdvojila kao današnje uticaje i zašto?
Ovde bih se zadržala na imenima pesnika sa Balkana. Tu su: Nikola Madžirov, Đoko Zdraveski, Branislav Nikolv, Andrej Al-Asadi, Jovica Ivanovski, pa do moćnih ženskih autorki: Dolores A. Lori, Ana Golejška Đikova, Iva Damjanovski, Nikolina A. Šopova. Sigurno sam nekog zaboravila.
Iz okoline bih izdvojila Moniku Herceg, Valentinu Bakti, Radmilu Petrović, Dejana Aleksića, Alena Brleka… Ovi će pesnici uvek imati uticaja, kako danas tako i u budućnosti. A zašto? Zato što su izvrsni i treba da im se skine kapa. Iskoristila bih priliku kad već mogu: ako ovaj intervju čita neko iz vlasti – ovim autorima i autorkama dajte doživotnu penziju! Da stvaraju na miru, da se ne umaraju trivijalnostima i da plodonosno doprinose čovečanstvu.
Šta je neophodno da se prepoznaš u jednoj pesmi i pesniku da bi rekla ovo je kvalitetna poezija?
Oseća se da li je nešto napisano iz stomaka. Oseća se foliranje u rečima. A mnogo je foliranata koji su naučili kako se piše. Čitaš i ništa se ne dešava. Prazne reči. Nije ti se prevrnuo želudac, a nije te ni pomiliovao sunčev zrak, nisi ni pao u bezdan. Neki, s druge strane, mnogo vole da padaju u bezdan pa se tada dešava najveća greška u pisanju – ulazak u patetiku! Psihološki gledano, takve su pesme super za emotivno pražnjenje, ali ne i za objavljivanje. Bolje je da sve smeste u dnevnik i prilože psihijatru. I kad se pada, treba da se pada dostojanstveno! Da pridržavaš krunu na glavi. Tako treba i sa pesmom.
Kakva je danas poetska scena u Makedoniji?
U cvatu. Poslednjih godina desila se navala poezije. Ima raznih autora, razume se, nisu svi kvalitetni… Međutim, meni se ovo prolećno poetsko buđenje baš dopada!
Možeš li da približiš našim čitaocima kako izgleda tvoj kreativni, stvaralački proces?
Nešto me obuzme, sednem i zapišem to. Dok sam bila mlađa često se to dešavalo za vreme časova, danas se dešava za vreme radnog vremena, dok čitam kod kuće, dok obavljam kupovinu, spremam hranu… Ne postoji trenutak u kom sam rekla – Sada ću otići i zapisati nešto. Nikada. Pisanje se dešava usred života.
Kako je biti novinarka u Makedoniji?
Pored poezije, novinarstvo mi je najveća životna strast. Baš zbog toga možda i neću moći da budem objektivna. Uživam u svom poslu, situacijama kada upoznajem nove ljude, nove priče, mesta, kada učim, kada se borim za reč i za javno dobro. S druge strane, kada ne govorim samo u svoje ime, postoji i druga strana novinarstva u Makedoniji. To su potplaćeni novinari, novinari bez etičkog kodeksa, novinari koji ne proveravaju iznesene informacije i fakte. Kada posmatram sve to ne mogu da osećam ništa drugo osim prezira.
Spava u susednoj sobi. Perverzno uživam da mu posmatram lik dok ga uzima san. Da mu slušam disanje dok spava. Da ga gledam kako se blago smeši dok sanja. Zove se Viktor i ima četiri godine.
9.
Moja ljubav je večeras daleko.
Ja sam samo došla da se napijem
i da ne mislim o stanu koji se raspada.
O snovima sa dva lica.
Kada gubiš nekog samo što si ga našao.
Kada tražeći detinjstvo pronalaziš starost.
Kada ruku pružaš k nebu
a more ti zapljuskuje stopala
kao da te umiljato zove da uđeš
i da se udaviš.
Biljana Stojanovska
Koje je tvoje omiljeno mesto u Makedoniji i zašto?
Trpejca i Matka. Oba mesta imaju lude energetske tačke koje me obuzimaju! Salata, riba, umak od luka i belo vino dok gledaš u zalazak sunca. Tad znaš zašto živiš čak i kada ne znaš. Ili letnja noć na Matki: jednostavno me preplavljuje!
Koje nepažnje su mogućnosti za zločin?
Nepostojanje svesti. Da se bude ovde i sada, da se vidi čovek preko puta nas, i najvažnije – da se sluša. Mi se ne slušamo. A taj preko puta nas nam uvek govori lepo. Kasnije se čudimo kako se svet preokrenuo dok smo trepnuli. Posledice za sve moraju da postoje, akcija-reakcija, zločin i kazna. A kazne su lekcije i strašno je ako iz njih ne učimo. Krivac je uvek jedan – mi sami, ali najteže je prstom u sebe uperiti.
8.
Zamišljala sam kako ću doći
i kako ću ti pokvariti svadbu.
Ući ću usred slavlja na konju
sa puškom u rukama.
Zgrabiću te, prebaciti preko konja
i odjahaću u Nedođiju.
Onda mi je došlo da
se sudije ne razumeju u ljubav,
da ću dobiti prekršajnu prijavu
sa velikim šansama da platim visoku novčanu
kaznu
ili odležim u zatvoru.
Pa sam zato rešila da ti samo pošaljem karticu
bez posvete.
I cveće.
Onakvo, što nose samo na groblje.
Biljana Stojanovska
Projekat su podržali Krokodil Engaging Words, Goethe-Institut Skopje, a finansira ga EU.
