Ako ste ljubitelji knjige i kvalitetne proze, sasvim je izvesno da imate svoj popis dela koje želite pročitati. Od preporuka prijatelja, bukstagramera, preko svetskih lista nagrađivanih autora, ponekad je zaista teško napraviti probran izbor, odnosno izbor koji odgovara našem čitalačkom senzibilitetu. Poslužimo se frazom: „knjiga je tako mnogo, a vremena tako malo”!
Međutim, postoje knjige savremenih autora za koje je već sada jasno da su oni primeri koji menjaju književnost, ali i nas i način na koji razmišljamo. Premda ne postoji jedinstvena definicija klasika, često čitalac sa istančanim ukusom može vrlo lako da prepozna koja knjiga će to zaista postati. Izdvojili smo savremene autore koje volimo i čija dela će bez svake sumnje biti rado čitana i poštovana čak i 2333. godine.
Sali Runi
Savremena irska autorka Sali Runi osvojila je svoju čitalačku publiku već svojim debitantskim romanom „Razgovori s prijateljima”, a planetarnu popularnost stekla je delom „Normalni ljudi”. Zanimljivi narativi, na autentičan način opisani kompleksni odnosi junaka, ali i intrigantni pristup razumevanju prirode ljudskih veza izdvojili su Runijevu kao jednu od najčitanijih mladih autora.
U svojim delima irska književnica se bavi važim društvenim temama. Piše o slobodoumlju, buntu, prkosu, ali i zbunjenosti i neusklađenosti milenijalaca. Tako Merijen i Konel, glavni protagonisti romana „Normalni ljudi”, junaci koji uprkos zaljubljenosti, očiglednoj privlačnosti, a kasnije i ljubavi, ne uspevaju da komuniciraju istinski. Umesto otvorenog razgovora, neretko ostaju zaglavljeni u međusobnim nesporazumima, zbog svojih slabosti i nekih unutrašnjih blokada.
Sličnu dinamiku „nerazumevanja” i „razumevanja” imaju i likovi iz knjiga „Razgovori s prijateljima” i „Bajni svete, gde si ti?”. Kroz složenost odnosa, neobična prijateljstva i ljubavi, Runijeva veoma dirljivo, detaljno i živopisno predstavlja generaciju milenijalaca i njihove poglede na svet.
Haruki Murakami
Svetski poznat romanopisac magične realističke fantastike Haruki Murakami intrigira čitaoce svojim nesvakidašnjim delima. Ideja da istraži i razume unutrašnju srž ljudskog identiteta može se naći u gotovo svakom Murakamijevom romanu. Njegovi junaci naizgled lako i rutinski putuju u metafizičko carstvo, u prostore svoje nesvesti, obilaze pejzaže snova, zemlju mrtvih, a sve to kako bi direktno ispitali svoja osećanja i sećanja na ljude (ili predmete) koje su izgubili.
Iako je reč o japanskom autoru, Murakami nikako nije pisac u čijim se delima očitava samo japanska kultura. Zapravo, pored dubokog uranjanja u kulturu Japana, svako čitanje donosi nova preispitivanja koja se tiču celog čovečanstva. Kada čitate romane „Norveška šuma”, „Kafka na obali mora” ili „1Q84”, izranjaju neka ključna egzistenicijalna pitanja: Kakva je priroda individualnog ja? Šta znači sreća ili uspeh u globalnom dobu? Šta je duša i kako je dobiti? Zašto neke ljude odbijaju strukture savremenih društava i koje alternative imaju?
Čini se da se sva Murakamijeva dela povezuje trajna tematska nit identiteta, kao i pitanja: kakva je konstrukcija identiteta i strategije očuvanja.
Jun Fose
Norveški pesnik, prozni i dramski pisac Jun Fose ovogodišnji je dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Smatra se jednim od najvažnijih pisaca našeg vremena. Skoro četrdeset godina pisao je romane, drame, pesme, priče, eseje i knjige za decu. Njegova višestruko nagrađivana dela prevedena su na više od pedeset jezika, a drame postavljene na scenu preko hiljadu puta širom sveta.
Foseov prvi roman je „Crveni, crni”, objavljen 1983. godine, mada on smatra da je njegov stvarni književni debi kratka priča „On”, koja je objavljena dve godine pre toga u studentskim novinama. Već u ovim prvim delima mogu se prepoznati karakteristične crte Foseovog pisanja – ponavljanje, unutrašnji monolog i evokativni stil.
Premda je međunarodno najpoznatiji kao dramaturg, Fose je uvek imao upečatljivog uspeha i u drugim žanrovima. Među njegovim romanima su „Melanholija I” i „Melanholija II”, o pravom norveškom slikaru Larsu Hertervigu, zatim „Jutro i veče”, o rođenju deteta i danu njegove smrti mnogo decenija kasnije. Jedinstvena, prelepa i uznemirujuća priča o Asleu u Alidi, narativ je kojim se Fose bavio u svojoj Trilogiji – „Budnost”, „Olavovi snovi” i „Umor”. Za ova tri dela Fose je dobio nagradu za književnost Nordijskog saveta 2015.
Foseov najobimniji rad do danas je „Septologija”, delo koje je napisano metodom tzv. „spore proze” (sam Fose ga je tako opisao). Nasuprot brzoj drami, stoji sedam delova u tri toma prepoznatljivih po stilu pomeranja nivoa, scena i refleksije. To je sugestivan, veličanstven narativ o prirodi umetnosti i Bogu, o alkoholizmu, prijateljstvu, ljubavi i protoku vremena. Septologija je prevedena na preko 20 jezika i dobila je pohvale i kritike i publike širom sveta.
Georgi Gospodinov
Kao jedan od najprevođenijih bugarskih pisaca današnjice, Georgi Gospodinov bez svake sumnje zauzima posebno mesto u književnosti balkanskih naroda. Iako je objavljivao poeziju početkom devedesetih (zbirke pesama „Lapidarijum”, „Trešnja jednog naroda”), kao prozni pisac predstavio se 2005. godine – objavljivanjem „Prirodnog romana”. Usledile su zbirke priča „I sve postade mesec”, „Sva naša tela”, „I druge priče”. No, pravo spisateljsko umeće Gospodinov je pokazao u romanima „Fizika tuge” i „Vremensko sklonište”.
„Fizika tuge” je svojevrstan donkihotovski roman, spoj porodične sage, lične istorije odrastanja u komunističkoj Bugarskoj i meditacije o grčkim mitovima. Zanimljivu strukturu priče prate još neobičniji narativni glasovi – pripovedač je bugarski pisac koji sebe smatra sakupljačem priča i tvrdi da je kao dete mogao da sklizne u tuđa iskustva. Kada počne da priča o dedinoj mladosti i vojnicima tokom Drugog svetskog rata, ponekad iznosi anegdote u prvom licu (Ja sam, ja smo). Ove upečatljive, ali zbunjujuće scene ispresecane su slikama iz mita o Minotauru i njegovom lavirintu. Narator oseća veliku simpatiju prema ovom pogrešno shvaćenom „čudovištu“. Sveukupni smisao koji daje Gospodinovljev eksperimentalni stil nije toliko da ste pročitali roman, koliko da ste putovali kroz vreme.
Zanimljivo je da se upravo kategorijom vremena Gospodinov bavi i u svom poslednjem romanu „Vremensko sklonište”. U središtu priče je radikalna nova terapija koja testira snagu nostalgije. Radnja se odvija u današnjem Beču, gde gerijatrijski psihijatar Gaustin preuređuje svoju kliniku u stilu šezdesetih (postavljajući, između ostalog, minijaturne ružičaste kadilake i suvenire Bitlsa). Čini se da pacijenti koji imaju probleme sa pamćenjem bivaju okrepljeni dekorom i da su otvoreniji tokom terapije. Pripovedač je i ovog puta pisac, amater koji je imao istu ideju kao Gaustin godinama ranije. Kada naiđe na članak o psihijatru, potraži ga i uspostavlja s njim neobičnu saradnju. Gaustin osniva klinike koje mukotrpno stvaraju ponovo prošla vremena sa artefaktima koje je romanopisac pronašao. Klinike se brzo šire i počinju da nude usluge zdravim ljudima, a na kraju cele zemlje odlučuju da simuliraju povratak u navodno srećnije epohe.
Gospodinov takođe vidi svet u kojem vremenska budućnost sadrži, i zapravo postaje, prošlost kroz ponovno stvaranje lokacija — prvo klinika, a zatim čitavih društava — gde pojedinci mogu da odu da povrate ranije ere svojih života. Roman postavlja mnogo intrigantnih pitanja, ali ne daje mnogo odgovora, ostavljajući čitaocima da sami donesu zaključke. Za delo koje je toliko natopljeno slojevima nostalgije, ova otvorenost dobro funkcioniše, jer svaki čitalac donosi različita iskustva prošlosti i tako će imati različita mišljenja i interpretacije.
Ako se nadovežemo na Gospodinova i njegovo „Vremensko sklonište”, možemo vrlo lako reći da postoje i lepote života u savremenom dobu. Jedna od njih ogleda se u mogućnostima plasiranja, štampanja i čitanja. Zahvaljujući parametrima kao što su prevod knjiga na razne jezike, digitalizacija štampe i internet, savremena dela svetskih autora mogu se čitati u svakom kutku planete gde ima ljubitelja književnosti.
