Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju ugostili smo novinarku i književnicu Sonju Atanasijević.

Sonja Atanasijević piše romane, priče, drame, eseje, novinske tekstove. Posle tridesetogodišnjeg staža u Novinskoj agenciji Tanjug, danas radi kao slobodna novinarka. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Objavila je 10 knjiga – devet romana i jednu zbirku priča: Oni su ostali, Crveni krug, Bekstvo iz akvarijuma, Narandže za Božanu, Ko je ubio Alfija, Vazdušni ljudi, Velika laž, Spavaj, zveri moja, Veštice iz Ilinaca i Krilata tuga (priče). Dobitnica je nagrade Branko Ćopić Srpske akademije nauka i umetnosti, i dva puta nagrade Zlatni hit liber. Njene knjige bile su u užem i najužem izboru za više nagrada: NIN-ovu, Stevan Sremac, Žensko pero, Isidora Sekulić… Proza joj je zastupljena u nekoliko antologija i prevođena na francuski, engleski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Živi u Beogradu

Volim društveno angažovanu književnost. Dakle, prozu koja lične sudbine stavlja u kontekst društveno-političkih i istorijskih okolnosti. Nažalost, čovečanstvo uporno odbija da uči od istorije, te se uz fascinantni tehnološki razvoj koji nas je doveo do veštačke inteligencije, istovremeno dešava opšti moralni i duhovni pad. Zato mislim da su nam više nego ikada potrebne knjige. Samo knjige mogu da nam pomognu da bolje razumemo svet u kome živimo.

Kada sam pre dosta godina pročitala roman „Besudbinstvo“ mađarskog nobelovca Imrea Kertesa, o njegovom dvogodišnjem iskustvu u koncentracionom logoru, gde je odveden kao petnaestogodišnjak, pomislila sam da bi svako, baš svako morao da pročita ovu knjigu. Da se to nekim čudom dogodilo, verujem da bi ideja fašizma bila iskorenjena.

O izgubljenim dušama, izgubljenoj deci, nazadnoj ideologiji, govori i najnoviji roman nemačkog pisca Bernharda Šlinka, „Unuka“.Glavna tema ovde je (ne)mogućnost razumevanja i približavanja dvaju potpuno različitih bića. Jedno je sedamdesetogodišnji Kaspar, drugo je četrnaestogodišnja Zigrun. Kaspar je intelektualac svestan nemačkog istorijskog greha, dok devojčica potiče iz porodice neonacista. Kroz strogo kontrolisane uslove odrastanja, ona se opija nacističkom ideologijom, a pod plaštom poštovanja porodičnih vrednosti i zaštite nemačke države od svih koji navodno žele da je unište. Kaspar kreće u gotovo nemoguću misiju: Kako da se pomoću knjiga koje joj nudi na čitanje, pomoću muzike, pozorišta, filma, jednom rečju – umetnosti, suprotstavi ideologiji zla i spasi jednu mladu dušu.

Osim fašizma koji uporno opstaje u formi raznih pokreta i organizacija, i autokratski režimi izvor su nesreće ogromnog broja ljudi. Ovom temom bavio se i Mario Vargas Ljosa, pre svega u romanima „Jarčeva fešta“ i „Burna vremena“. Kroz sudbine junaka i jednog i drugog romana, koji su direktne žrtve vojne diktature u Dominikanskoj republici („Jarčeva fešta“) i Gvatemali („Burna vremena“), autor upućuje i oštru kritiku velikim silama koje su zarad vlastitih interesa uticale na politički život tih država, a na štetu lokalnog stanovništva.

O pogubnosti režima španskog diktatora Franciska Franka, svesrdno podržanog od katoličke crkve, koji će potrajati skoro 40 godina, opet kroz sudbine običnih ljudi, govori, na primer, roman „Dijamantski trg“ katalonske autorke Merse Rudureda, objavljen još 1962, ali i roman nedavno preminule španske književnice Almudene Grandes, „Frankenštajnova majka“. Bilo je to, kako stoji u ovom romanu,  vreme kada se šapatom pričalo u kafanama, kada su majke prateći decu u školu govorile da nikome ne pričaju o onome što se govori u kući… Dok čitate te redove, ne možete da ne pomislite da i dalje postoje milioni kuća širom sveta u kojima se govori šapatom. Jedan od junaka ovog romana, psihijatar u ženskoj duševnoj bolnici, obraćajući se svom kolegi, kaže: „U suštini, imamo sreće što radimo u ludnici. Tako ne menjamo okruženje pri ulasku i izlasku sa posla.“

U današnjem svetu koji ne prestaje da bude pomalo „ludnica“, i uvek aktuelni problem rasizma još jedna je potvrda moralnog poraza ljudske civilizacije. U kompleksnost ove teme duboko ponire Doris Lesing u svom romanu „Trava peva“, kao i Toni Morison u romanima „Žena u belom“ i „Milosrđe“.

Kritikom savremenog društva bavio se i moj omiljeni pisac Žoze Saramago. U romanu „Pećina“ , uz asocijaciju na Platonov mit o pećini, i kroz ideju da nismo vlasnici svojih života već samo igramo uloge koje su nam dodeljene, Saramago govori o ljudima koji su žrtve globalizma i neoliberalnog kapitalizma.

U čemu je čovek kao misleće biće pogrešio, kada je dozvolio da svet postane ludnica i da neprekidno širom sveta toliko ljudi pati kao žrtve nakaradnih režima, ratova koji su uvek besmisleni, globalnog ekonomskog sistema koji je više od polovine svetskog bogatstva smestio u ruke jednog procenta najbogatijih ljudi na planeti? Možda u sistemu obrazovanja.

Pre skoro pet stotina godina, francuski filozof Montenj („Ogledi“) oštro je osudio tadašnji vaspitni sistem, pri čemu se ta kritika komotno može pripisati i današnjem sistemu obrazovanja. Govorio je da đacima ne treba “kljukati pamćenje” činjenicama, već treba raditi na razvoju njihove inteligencije. Obrazovanje bi, kaže Montenj, moralo da omogući uravnoteženi razvoj celokupne ličnosti, a to znači, i duha, i tela, i morala. Između ostalog, to se ostvaruje kroz razgovore, poznanstva, putovanja. “Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički”, poručio je u davnom 16. veku.

I da za kraj napustim duh ovog teksta… Volim i knjige koje su trajno ušle u moju svakodnevicu upečatljivim opisima nekih prizora ili detalja. Kad god u kafiću uz kafu dobijem keks s cimetom, prisetim se Singerovih junaka koji redovno uz čaj ili kafu jedu „kolačiće“ s cimetom. Kad god u leto, u vreme jakih vrućina, duva snažan, vreli vetar, setim se romana „Divlje palme“ Vilijema Foknera. Te bezvremene, uzbudljive priče o ljubavi, gubitku, bolu.

Share

• Tweet
• Pin It