Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.

Ovog četvrtka u gostima nam je istoričarka umetnosti, instruktorka joge u Saraswati Yoga centru i eko aktivistkinja Irena Radovanović na Instagramu prepoznatljiva po nadimku @moliolf. Za #mojeekonavike pričali smo o životu u eko selima širom Evrope, permakulturi, odrastu i planovima za stvaranje jedne permakulturne oaze u selu Roćevići nadomak Kraljeva.

Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?

Da mi moramo da (se) menjamo. To što smo navikli da (pre)živimo neodrživo i to što je neodrživost postala normalnost, ne znači da ona to stvarno jeste i da treba da bude. Meni se čini da se kao rešenja nameću degrowth, prirodna poljoprivreda, permakultura i promene u svesti pojedinca koje treba da se omasove i stvore kritičnu masu koja će vršiti pritisak na donosioce odluka. Mi živimo u vremenu kada nije dovoljno biti održiv. Nismo mi u blagom plusu da bude dovoljno da stanje stvari održavamo. Zakoračili smo solidno ispod nule i potreban nam je regenerativan pristup. U dugu smo do guše.

Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?

Poslednjih sedam meseci provela sam u osam različitih eko sela u Evropi. Život na takvim mestima opisala bih ukratko kao jako nežan, iskren, uravnotežen i negujuć. Tu osećaš da briga o ljudima i prirodi prožima apsolutno sve. Tamo se kupaš sakupljenom kišnicom. Voda se greje preko kompostnog sistema jer proces kompostiranja stvara visoku temperaturu ili prostim sistemima poput bojenja bojlera u crno pa se isti izlaže sunčevoj toploti ili sistem koji spaja malu peć za drva na koju je nasađen bojler, pa nakon što založiš vatru i pričekaš sat vremena, sve je spremno.
Svuda je strogo zabranjeno korišćenje hemikalija jer se sva voda ponovo koristi za zalivanje biljaka ili voćnjaka. Paziš koliko vode koristiš pri pranju zuba, ruku, sudova. Vidiš posledice suša i klimatskih promena naokolo pa malo teže zažmuriš i više ni ne razmišljaš da li će tvoji postupci promeniti išta, jer nije ni važno. Navike koje imaš su pogrešne i želiš da usvojiš one bolje.

Tu je jako malo otpada i svemu što radiš, tražiš više funkcija. Primera radi, mekinje jako dobro čiste posuđe, upijaju svu vlagu i hvataju ostatke hrane. Uštedi se i dosta vode. Te mekinje onda daš kokoškama da jedu i svi su srećni, a sistem je zatvoren.

Pazi se na food waste. Upoznala sam i sjajne ljude koji vade hranu iz smeća ispred prehrambenih marketa. Tuga je šta i koliko bacamo dok naokolo zbog nemaštine ljudi jedva da jedu kvalitetno, neću ni da pominjem umiranje od gladi.

Jede se pretežno veganski ili vegetrijanski, iz bašte ili lokalno, sezonski i organsko. Ubiraju plodove iz prirode, sistemima skladištenja hrane se posvećuje dosta pažnje. Još jedan aha momenat je apsurdnost korišćenja frižidera tokom jeseni i zime kada su temperature dovoljno niske da hrana ostane sveža vani.

Toaleti su predivni zato što su kompostni, čime se rešava problem otpadnih voda. Energija dolazi iz solarnih panela. Ljudi dele stvari, prave svašta sami i naposletku kupuju u second hand-ovima. Previše je tekstilnog otpada i kreativnosti da uopšte pomisliš kako nemaš šta da obučeš.

Kuće su pretežno glinene, kamene, drvene, a materijali reciklirani – odabir umnogome zavisi od lokacije.

Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?

Trik za zeleniji dan je u preuzimanju odgovornosti. Nisam ja dokona pa se eto nerviram oko plastične kese. Odbijam da radim stvari koje nemaju smisla. Mnogo ludosti je praktikovano i propagirano tokom istorije kao normalnost. Srećom, možemo da uvidimo apsurdnost, svoje i greške sistema. I eto prilike da svako bude odgovoran i zelen na svoj način. Mi u Srbiji ne možemo da recikliramo, ali ja budem srećna kada ono kartonsko središte toalet papira završi u kompostu na selu. Kada sačuvam staklene ambalaže ili kada umesto da bacim papir, njime sutradan založim vatru. Kada umesto da posečemo drvo za ogrev, pokupimo popadalo granje. Ne zovu se naše šume tek onako zabrani. Najlakše je poseći stablo, travu, odvrnuti slavinu i nakupovati u fast fashion radnji. Ne kažem ovo sa ciljem da osudim, kažem da je najlakše jer su ovo naučene, automatizovane radnje. Utabane staze u našem mozgu u čije ponavljanje mnogo lako sklizneš. Ali razuslovljavanje od tog pakla je jedan prelep, human i smislen proces koji bih svakome poželela. To je proces zbog kojeg bi nam svima bilo bolje.

Kada odaberemo da budemo istrajni u svojoj odgovornosti prema sebi i drugima (i tu mislim na ljude, životinje i prirodu), drugačije donosimo odluke. Ne možemo svi otići da živimo van ovog ludog sistema, i to je u redu. Istovremeno, svi možemo da ga podrivamo i budemo manje roboti, a više ljudi. Nije sve na nama, ali ponešto bogme i jeste. Možemo na terasi da zasadimo medonosono bilje za polinatore. Možemo da izađemo na protest protiv otvaranja rudnika ili zbog zagađenja. Možemo da kupujemo lokalno ili da kompostiramo zajedno u dvorištima zgrada. Sve ovo možda na kraju i ne spasi planetu, ali ako već umiremo, ja bih radije čupkala nanu i kuvala čaj u raju sa komšijom koji je počeo da nosi ceger umesto kesa, umesto pakla sa prodanim dušama što su zarad profita umrljali sebi ruke krvlju.

Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?

Ovo je dosta kompleksno pitanje i izazova je mnogo. Država ne poznaje borbu za ekosistem. Uvek je prisutan taj osećaj da se boriš sa vetrenjačama. Ti pokušavaš da unaprediš biodiverzitet, a svuda naokolo bi da kopaju rudnike, seku šume, grade minihidroelektrane i slično. Gledaš hektare i hektare beživotnih monokultura, devastirano zemljište, eksploataciju, suštinsko nerazumevanje kako priroda funkcioniše. Izazov je sistem i njegova neiscrpna trka za profitom, nemanje ili nepoštovanje zakona onda kada postoje.

Stvarno osećam da mi istinski jesmo deo prirode i svakog njenog dela i zato u napadu na planetu vidim samodestrukciju i nekakvu nebrigu, izolovanost i otupelost. Vodimo se nekim čudnim sistemom vrednosti, valjda smo morali sebi da stvorimo mehanizam da preživimo u svetu koji nije skrojen po našoj meri. Teško je trgnuti se kada poveruješ da ti voda dolazi iz cevi, a ne reke. Da ti je hrana iz Maksija, a ne iz zemlje. Teško je kada poveruješ da su ludi oni što grle drveće, a manje ludi oni što ga seku.

Izazov je i što ljudi ne znaju bolje ili neće bolje. U Krčedinu u Vojvodini živi par koji pravi magiju od svog imanja. Daju primer da svet može da bude čarobno mesto u kojem sve vrvi od života i vlada izobilje. Njima je primera radi došla inspekcija i tražila da poseku drveće i uklone malč ispred kuće. Valjda su se komšije žalile kako vole uredno pokošene, beživotne travnjake,  za razliku od njihove male oaze na kojoj su sadili smokve, kajsije, bademe, mušmule, orase i ko zna šta još što je značilo pticama i insektima.

Ovde ne možeš da legalizuješ potpuno prirodnu kuću, ne možeš da imaš samo kompostni toalet. Ponekad poželiš da se izoluješ i pobegneš od svega ovoga glavom bez obzira. Međutim, cilj je suprotan. Cilj je da se setiš ko si, da se setiš da zaslužuješ. Da je oduvek trebalo da budeš povezan i sa prirodom i sa sobom i sa drugima.

Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?

Želja mi je da stvorim čitavu permakulturnu bazu u selu Roćevići nadomak Kraljeva gde imamo veliko, plodno imanje. Volela bih da približim permakulturu ljudima u Srbiji i dam primer i prostor za praktično i teorijsko izučavanje i učenje. Studiram istoriju umetnosti i bavim se jogom, pa ujedno želim da selo bude prostor za umetničko i kreativno izražavanje. Kada mislim o svom selu za par godina, vidim kako ljudi slikaju, kampuju, igraju, prave festivale na otvorenom, sade baštu, sakupljaju voće, pletu, kuvaju, rade jogu, upoznaju sebe i druge i žive sa prirodom i jedni drugima. Kao neki interaktivni, permakulturni, holistički centar. Želim da ove godine hostujem i prve volontere koji bi mi u zamenu za smeštaj i hranu pomogli u nizu radnih akcija koje planiram od proleća.  Hoću da steknem više praktičnog znanja o gradnji kuća blatom i slamom, da sadim što više drveća, višegodišnjih i jednogodišnjih biljaka, unapredim biodiverzitet mesta i živim baš onako kako mi paše.

Share

• Tweet
• Pin It