Jedan od najvećih kipara renesansnih religioznih motiva čija su dela deo velike kulturne baštine naše prestonice, rođen je u Slavoniji, radio je kao kamenorezački šegrt u Splitu, a školovao se u Beču gde 1905. godine priređuje prvu izložbu, nakon čega stiče slavu za učestvovanje na međunarodnim izložbama, Ivan Meštrović.
Meštrovićeva dela su deo stalnih postavki mnogih svetskih muzeja, a krase i Beograd zahvaljujući spomenicima poput Pobednika, Spomenika Neznanom junaku, Anđela smrti… dajući priliku Beograđanima i posetiocima da se dive skulpturama koje imaju istorijsku vrednost, pečat našeg naroda, ali i izuzetan umetnički kvalitet iskazan visokim stepenom semiotičnosti i kompozicijom.
Od 17. decembra u Narodnom muzeju Beograda postavljena je izložba „Ivan Meštrović (1883–1962) Skulpture iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu”, čiji je autor muzejski savetnik Vera Grujić.
Posetioci u Velikoj galeriji muzeja mogu da vide četrdesetak skulptura iz kolekcije Narodnog muzeja u kojem se čuva ukupno osamdeset radova čuvenog umetnika. Najveći broj izloženih vajarskih ostvarenja čine „Vidovdanski fragmenti”. Skulpture izvajane za nerealizovanu monumentalnu arhitektonsko-skulptorsku celinu „Vidovdanski hram” stvorene su u periodu burnih istorijskih dešavanja, obeleženom umetnikovom privrženošću ideji kulturnog i političkog jedinstva i oslobođenju južnoslovenskih naroda. Izložene skulpture su najvećim delom nastale između 1908. i 1910. godine, dok je drvena maketa „Vidovdanskog hrama”, koja se danas čuva u Narodnom muzeju u Kruševcu, napravljena 1912.
Pored skulptura koje imaju angažovani karakter, Meštrović je izveo i portrete ličnosti koje su obeležile prve decenije 20. veka, među njima su kralj Petar, Nikola Pašić, Jovan Dučić i mnogi drugi.
Posetioci će do 2. februara moći da obiđu postavku, a stručna vođenja biće organizovana utorkom u podne i subotom u 17 sati.
Otprilike ovako sam se osećao kad sam pre četiri godine, kad je Narodni muzej u Beogradu ponovo otvorio svoja vrata, izašao na ulicu nakon obilaska, osećao sam se nekako razočarano, iznevereno: ” Muzeji. Gde god da odem, idem u muzeje budući da osećam gotovo prisilu da to činim. Kultura i sve to, radoznao nije da nisam, a umetnost volim, međutim, uvek kad izađem iz muzeja osećam se kao da sam nekako prevaren jer nisam doživeo ono što sam ulazeći u muzej mislio da ću doživeti. Nije da očekujem katarzu od baš svake trunke umetnosti u vitrini pred kojom se zaustavim, pa ipak, očekujem makar malo prosvetljenja. A to ne biva, tupav uđeš, tupav izađeš, doduše, s nešto proširenijim kulturnim CV-em, ali koga uopšte briga za to?” Najveći procenat ljudi u umetnosti traga za brzim prosvetljenjem ili dubokom, suptilnom transformacijom, želi da u njima zvuk, slika, predmet probude sve moguće potencijale, a ujedno i da im pruže jasan pravac za dalji svakodnevni, praktični život, i frustrirajuće je kad ljudi odu na stotine izložbi i koncerata, performansa i jednostavno- ništa posebno na kraju od svega toga na nekom alhemijskom nivou. Inače, ovaj citat je iz knjige “Ideoluzije” autora Jasmina B. Freliha.