Prvi deo intervjua sa druge dve mame, Tamarom i Danijelom pročitajte ovde.
Ivu već dugo doživljavam jako blisko, a sve zbog njenog bloga koji tako predano vodi. Na stranu to što obožavam njen nakit i rukotvorine, ipak su njena kreativna pisanja i želja da na porodu pored sebe ima dulu, presudila da se ona nađe među mamama koje ovdje imaju šta da kažu. Ona je mama sa punim radnim vremenom, a Sever, njen sin, dijeli sa njom studio “Iva did it”, dok je ćerka Iskra u vrtiću, a tata na svom poslu. Ona je majka kod koje poštujem što “gleda svoja posla”, trudi se da da svoj maksimum svaki dan, nije zapostavila sebe i nije klasična ni u jednom smislu.
Iva, kroz tvoj blog Iva did it, o kojem je već bilo riječi u našem magazinu, ti ljude koji te prate uvodiš i jednim dijelom u priču o svojoj svakodnevici, pojedinim životnim dešavanjima, tako da te oni osjećaju bliskom. Moj najveći utisak je tvoje balansiranje između majčinstva i kreativnog zanata kojim se baviš. Reci nam par riječi o tvom danu.
Počinje najčešće oko 6. U studiju sam nešto posle 7 i tamo sam do oko 15h, u zavisnosti od Severovog spavanja. Pokušavam da se držim muževljevog radnog vremena, kako bismo sinhronizovali i razdvojili vreme za rad i vreme za porodicu. I mislim da je u tome ključ.
Jedna od najvećih prijatnosti tokom stvaranja studija je bilo iznošenje poslednje perle iz stana. Konačno sam prekinula kontinuirani fokus na nakit fokusom na porodicu. Duplirala sam elan za poslom, radost ka njima i kompletno se preporodila.
Kroz tvoje fotografije i postove dobila sam utisak da sve što radiš, radiš sa nevjerovatnom posvećenošću i predanošću. Kako su, prvo Iskra, a potom i Sever, uticali na tvoje stvaranje i kreativnost?
Bez potpune posvećenosti nema najboljih rezultata. Ne samo u poslu, već u životu uopšte. Deca zahtevaju apsolutnu pažnju i odatle smo iznedrili prvo roditeljsko pravilo: ne pokušavaj da uradiš bilo šta kada si sa njima. Nije neizvodljivo, ali je manje frustrirajuće kada se ne trudiš.
Nemam osećaj da su Iskra i Sever imali direktan uticaj na moje stvaranje, ali njihova sreća i naša porodična harmonija su moja osnovna motivacija.
Tvoj Instagram profil doživljavam veoma snažno. Koliko ti kroz pojedine fotografije, npr. ćerkino kreativno igranje ili dojenje sina u javnosti pokušavaš da dopreš do majki koje su u sličnim životnim fazama kao i ti?
Svesno, ni malo, ali ako to svejedno napravi nekakav korak napred za ovu sredinu, smatraću to svojim velikim uspehom.
Volim da gledam svoja posla; nekad možda i previše. Tako ignorišem stvarnost i zanesem se. Meni je logično i normalno, tako sam opuštena i tako funkcionišem. Radost je proporcionalna želji da to sa svetom podelim, pa verujem da ljudi doživljavaju na pravi način. Divno je ako je nekome bude motivacija da nešto kod sebe promeni na bolje.
Rođenju tvog sina prisustvovala je i jedna dula. Kako je došlo do te odluke i ispričaj nam svoje utiske/iskustva o jednoj takvoj podršci koju si imala u tim momentima?
Odluka je bila logičan nastavak toka života, sredine i celokupnog mog razvoja. Moja dula je pre svega moj prijatelj, pa je podrška tog tipa bila prirodan rezultat našeg odnosa. Neizmeran je i neobjašnjiv intenzitet emocija koji se dešava u tom trenutku. Utisci o porođaju su toliko veliki i jaki da još uvek ne mogu da ih sagledam, objasnim i definišem do kraja. Naročito u sredini u kojoj je porođaj kod kuće potpuni tabu.
Ivina priča o dulama na youtube-u.
Čitaš li/istražuješ li literaturu vezanu za pedagoški odgoj djece, koji je u mnogim evropskim zemljama odavno usvojen, a kod nas još ulazi na mala vrata? Kao na primjer Montessori ili Valdorf? Stekla sam utisak da izuzetno njeguješ dječiju osobenost, individualnost Iskre i da kod odgoja djece imaš i umjetnički pristup.
Kada dođem do momenta gde ne znam kako da odreagujem i rešim situaciju, nagomilam literaturu, a onda vremenom uradim onako kako mi intuicija kaže. Nisam pristalica određene teorije, već prilagođavam različita mišljenja i predloge pre svega sebi, a potom i deci.
Ispred svega je dogovor sa mojim mužem. Stalno analiziramo, posmatramo, razgovaramo i pokušavamo da napravimo najbolji pristup i rešimo problem na najbolji mogući način.
Ono što stalno imam na umu je da deca treba da se igraju i samo igraju. To je ono što ja stalno radim i nikada ne želim da prestanem, pa mi je motivacija njih, da rade isto neiscrpna.
Smatraš li da smo kao društvo i dalje izuzetno tradicionalni i teško usvajamo promjene, kada su odgoj djece i navike u pitanju?
Mislim da je u našem društvu generalno prisutna krutost koju je teško izmeniti. Opet, određeni krug ljudi dokazuje suprotno, pa to daje nadu. Samu sebe uhvatim kako nekad nepotrebno i potpuno pogrešno odreagujem, ali pokušam kasnije da sagledam grešku sa strane i ispravim je. Problem je kada ne uviđamo gde grešimo i ne prihvatamo sugestije.
Kakav je tvoj stav o dječijim vrtićima/čuvanju kod bake i deke? Evo, najnovija Unicef kampanja se, na primjer, zasniva na borbi da svako djete ima pravo na besplatno predškolsko obrazovanje.
Naučila sam da deca treba da idu u vrtić. I mislim da treba da idu, ali kada je došao momenat da Iskra krene, bilo je teško. Prevazišli smo krizu i sada je sve onako kako bi trebalo da bude. Mislim da deca u vrtiću imaju veću širinu nego kada provode vreme samo sa bakom ili dekom i da je okruženost vršnjacima neophodna iz mnogo razloga. Baka i deka su tu da ugađaju, da dozvoljavaju i ispunjavaju želje, dok je vrtić mnogo realnija sredina. Mislim pre svega na neudobnosti koje bake i deke ne bi dozvolili.
Imaš li iskustva sa postporođajnim osjećajem usamljenosti o kojem je i Tamara na svom blogu nedavno pisala? Kakvu alternativu imaju majke u Srbiji danas?
Osećaj usamljenosti u tom periodu je gotovo neminovan. Naročito sa prvim detetom. Možda čak ni prisustvo sadržaja nije od pomoći dok mama sama ne odluči da se pokrene. A taj put ume da bude dug, jer nekad ne znaš šta te muči i zašto se osećaš loše. Meni je ljubav prema poslu pomogla da se pokrenem, sa Severom možda i prerano. Zato sam posle prva dva-tri meseca rada odlučila da stanem, lenjo budem sa svojom bebom, a potom se vratim poslu bez žurbe.
Imaš novi studio, u kreativnom si zanosu, a u studiju ti društvo najčešće pravi Sever. Da li to znači da nema izgovora ukoliko se nešto želi ili ti je prirodno da se sa bebom u naručju igraš sa perlama?
Izgovora svakako nema. Rad sa bebom nije lak, ali je izvodljiv. Stalno izmišljam nove stilove rada, načine na koje ću ga zabaviti i biti produktivnija. Nekad sarađuje, nekad ne. Nekad mislim da je sve potpuno pogrešno, a onda se zaokruže rezultati pa dokažu suprotno.
Da li i dalje nemaš televizor i kako to sve funkcioniše sa mališanima?
Nemamo televizor od početka zajedničkog života. Deca su još uvek mala da bi ga poželela, ali sam svesna da će u jednom trenutku doći na red. Mislim da treba da se sretnu sa sadržajem koji mi ignorišemo, ali za to sada nije vreme. Kada bude, listaćemo kanale, komentarisati i učiti tu stranu života.
Ima li nešto što ja kao pojedinac, neko ko nema dijete, mogu uraditi kada sretnem tebe ili neke druge majke u prolazu, čega ni nisam svjesna, a tebi bi pomoglo?
Nekad mi je dovoljan samo iskren osmeh u prolazu, a nekad mi ne bi značio ni orden za majčinstvo dok nosim Severa i jurim za Iskrom na bicikli posle neprospavane noći i dve temperature. Svaki dan je različit, pa se i potrebe menjaju.
U svakom slučaju jako cenim svest nekoga ko nema decu o izazovima kroz koje prolaze roditelji.
Srećno ti dalje, u najljepšoj životnoj ulozi!
Hvala ti! Jako mi se dopada čime si se sve pozabavila i na koji način.
Fotografije: Tamara Zidar i Nasmej se ptičica
