Crnoputa, zavodljiva, oskudno obučena, u svom žutom kostimu napravljenom od kora banane. Kreolska boginja i crni biser varijetea su samo neki od naziva po kojima se pamti jedna od vodećih svetskih zvezda džez muzike – Džozefina Bejker (Josephine Baker).
Rođena je na samom početku 20. veka u državi Misuri kao Freda Džozefina MekDonald. Prezime Bejker dobija mnogo godina kasnije. Nedostatak novca i loši uslovi za život ubrzali su ulazak Džozefine u svet odraslih. Sa osam godina počinje da radi upoznajući se sa lošim stranama života. Kako je radila kao sluškinja, često je bila izložena zlostavljanju, a u jednom periodu života je svoje dane provodila na ulici.
Pariska Venera
Nekoliko godina kasnije stupiće u svoj prvi brak sa starijim čovekom kog će ubrzo i napustiti. Mlada umetnica će nakon toga još pet puta stati na ludi kamen. Sredinom dvadesetih godina prošlog veka seli se u Pariz gde dolaze do izražaja njeni talenti u muzici i plesu. Zaneće je grad svetlosti, ali će to biti obostrano, jer će ubrzo postati najplaćenija plesačica svih vremena. Nastupaće u čuvenom Kabareu Negro i Fomi Beržer. Njen erotski ples u to vreme mnogima neprihvatljiv i poprilično liberalan ipak će privlačiti publiku. Uslediće velika turneja po Evropi. Na tom putu prva svetksa zvezda posetiće i našu zemlju, tadašnju veliku Jugoslaviju.
Čarlston i pero u kosi
Dvadesete godine ostaće upamćene po promenima koje su zahvatile svaku sferu života. Novi filmovi i moda, cigarete, čarlston i kabarei. Žene se sve više uključuju u javni život, postaju samostalnije u odnosu na generaciju svojih baka. Videti jednu damu sa cigaretom i čašom punom alkohola u ruci, bilo je prosto nezamislivo. Međutim, dvadesete godine bile su slika i prilika takvih prizora. To se odrazilo i na način oblačenja. Duge, zatvorene haljine i korseti koji su bili sve samo ne udobni, polako su postajali relikti prošlosti. Kratke suknje i veliki šlicevi koji su otkrivali butine dolaze do izažaja. Punđe potiskuju “paž” frizure koje su i danas popularne među damama. Na igrankama se igrao čarlston koji je pratio promene u oblačenju i još više podsticao lagodne pokrete i izazovnu igru.
Džozefina će se naći među prvim damama koje će popularizovati ovaj ples i koja će ostati upamćena kao jedan od najboljih improvizatora u svetu plesa sve do danas. Tokom karijere naići će na mnoge osude i prepreke zbog tog izazovnog igranja na sceni i slobodnijeg načina života. Tako će joj biti zabranjeno da nastupa u evropskoj prestonici kulture Beču, pa potom u Minhenu i Pragu. Koliko god da je Evropa pratile tokove razvoja, konzervativne i elitne ideje su i dalje bile na vlasti. Na tim mestima nije bilo prostora za jednu ovakvu umetnicu.
Svetska zvezda u Beogradu
Završetak Prvog svetskog rata označiće početak modernizacije i srpskog društva. Zato su se sve ove promene mogle osetiti i na beogradskim kaldrmama. Otvaraju su nova mesta za izlaske devojke sve više počinju da prate zapadnu modu, što znači da se nose lepršave kratke haljinice, crne paž frizure i pero u kosi, dok mladići teže da budu što više kisoši i mangupi. U tom nekom razdoblju kada sve počinje da se razvija i poprima elemente zapada, Džozefina Bejker posećuje Beograd. I pored svog opiranja džezu i uticaju zapada, ovo je predstavljalo veliki događaj. Tih dana sadržaj srpske štampe ispunjavali su tekstovi posvećeni ovoj senzualnoj igračici. Da je Srbija već tada bila u korak sa razvijenim zemljama i pratila trendove i u muzici i u filmu pokazuje i podatak da se te davne 1929. godine prikazala prva tonska projekcija u Beogradu.
Čuveni kostim od bananine kore koji je bio jedina uniforma provokativne pevačice, inspirisaće umetnike tog perioda. Koliki je uticaj imala Bejkerova uverava nas slika poznate srpske slikarke Milene Pavlović Barili. Po rečima mnogih istoričara umetnosti uticaj koji je imala umetnica na Milenu, treba povezati i sa Mileninim godinama, jer je mladoj slikarki tada bilo nepunih dvadeset godina.
Bejkerova je imala prilike da iskaže i svoj glumački talenat, pa se oprobala i u sedmoj umetnosti. Nekoliko godina pre početka Drugog svetskog rata napustiće Evropu i vratiće se Americi. Pevačica se u tom peridu udaje za Žoa Bujona, francuskog muzičara. Bračni par odlučuje da usvoji dvanaestoro mališana različitih nacionalnosti i boje kože. Simbolično će se zvati Dugino pleme.
„Jovanka Orleanka“ dvadesetog veka
Džozefina će pokazati izuzetnu hrabrost priključivši se francuskom Pokretu otpora, gde je radila kao njihov šijun prikupljajući informacije o nemačkim trupama. Nastupaće i u Severnoj Africi i Španiji gde će šifrovane poruke prenositi u notama. To će joj doneti Medalju otpora zbog aktivnog učestvovanja. Francuski predsednik De Gol uručiće joj Legiju časti, najprestižniju i najvredniju vojnu medaju koju neko može dobiti u ovoj zemlji.
Da se njena borba za slobodom ne završava padom fašizma, pokazuje njen angažman i podrška koju je pružila američkom pokretu za ljudska prava i oslobođenje pedesetih godina prošlog veka, kada je rasna retorika bila na svom vrhuncu. Priključiće se mnogim demonstracijama. Stajaće pored Martina Lutera Kinga na čuvenom Maršu na Vašington najvećem političkom mitingu o ljudskim pravima. Svoj doprinos daće i na obeležavanju sedme godišnjice kubanske revolucije.
Glumica Grejs Keli angažovaće je da nastupa u Monaku. Poslednji nastup održaće u svoj sedmoj deceniji života. Sahranjena je u Monaku, uz vojnu počast, u prisustvu 2000 ljudi što samo govori o njenoj veličini i značaju.
Crni biser džeza, heroina i zvrk, ostaće upamćena po lakoći igre, senzualnosti koja je izlazila iz nje i večitom pronalaženju svog mesta u društvu.
“The things we truly love stay with us, locked in our hearts as long as life remains.”
