Život u Japanu

Druga strana medalje

Nema savršenosti na svetu izuzev prirode. Nema je čak ni u Japanu iako se žitelji ove ostrvske zemlje lavovski trude da je dosegnu. Slike o Japanu koje se šire po svetu, stvaraju iluziju savršenosti kod onih koji nisu nikada boravili ovde u dužem vremenskom periodu.

Tekst: Vesna Beluševič (Cukuba, Japan)

SAKURA je japansko nacionalno cveće. Više od toga, trešnjin cvet je za Japance simbol nade, ali istovremeno i simbol kratkovečnosti. Trešnje cvetaju krajem marta i početkom aprila kad u Japanu počinje nova školska godina, a tada je i početak fiskalne godine. Đaci i studenti su puni nade i sa velikim žarom kreću u novu školsku godinu, zaposleni kreću sa novim projektima, sve velike promene se dešavaju baš u periodu cvetanja trešnjinog drveća. S druge strane, istorijski i simbolički, trešnjin cvet predstavlja kratkovečnost i govori nam da je smrt blizu i da nas može uhvatiti u svoj zagrljaj svakog časa. Trešnjin cvet traje veoma kratko kao i ljudski život i podseća Japance da treba što više da uživaju u životu.

HANAMI (u bukvalnom prevodu gledanjecveća) je omiljena japanska tradicija. Za četvrt veka života u Japanu nikada nisam srela Japanca koji ne uživa i ne obeležava cvetanje trešnjinog drveta. Uobičajeno je da se grupe ljudi skupe i naprave slavlje ispod trešnjinog drveća. Na najpoznatijim mestima za hanami nađe se na hiljade ljudi koji slave lepotu i jednostavnost trešnjinog cveta. U Tokiju su najpoznatija mesta za hanami (park Ueno, obala duž reke Meguro, park Jojogi itd.) bukvalno okupirana hiljadama ljudi koji sede jedni drugima na glavi, jedu, piju velike količine alkohola i preglasno pričaju ili pevaju. Nešto što bi trebalo da bude (istorijski i jeste tako bilo) asketsko-estetska jednostavnost i uživanje u savršenosti prirode vrlo često preraste u pijančenje i dernjavu. Samo jednom sam prisustvovala takvom slavlju na takvom mestu i to je za mene bio tipičan primer da medalja ima dve strane. Kako neko uopšte može da uživa u savršenom, nežnom i ranjivom trešnjinom cvetu a da se pritom napije u okruženju gde ni igla ne može da padne između dve osobe?

Zivot-u-Japanu

Nedavno sam išla u Tokio na izložbu Van Goga i Gogena. Kao i uvek do sada kada god bih išla na neku gostujuću izložbu u Tokiju, redovi su bili bez kraja, a pomeranje je išlo brzinom puža. Srećom da sam dosta viša od prosečnih Japanaca što mi je omogućilo da vidim slike. Posle nekoliko sati sporog pomicanja, ne po sopstvenom izboru, već nošena pomeranjem gomile, osećala sam se kao da sam ceo dan radila težak fizički posao, a ne da sam uživala u slikama dva čuvena slikara. Kad sam prvi put bila u Kjotu 1991. godine, moja porodica je upala u reku srednjoškolske ekskurzije. Kretalo se mic po mic, samo sa povremenim naletima brzine kad bi gomila od nazad postala nestrpljiva. Ni traga od zena i kontemplacije!

24. novembra 1962. godine, u toku priprema za prvu Olimpijadu u Tokiju koja je održana na jesen 1964. godine, prvi put je čuveni voz, ŠINKASEN, dostigao brzinu od
dve stotine kilometara na sat. Nema svrhe da vam objašnjavam koliko je tehnologija vozova napredovala u prethodnih nekoliko decenija. Izuzetno razgranata mreža železnice i podzemne i nadzemne radi tačno u sekund. Možete isplanirati svoje obaveze do u minut jer kašnjenja nema. Međutim, ući u voz kad svi idu na posao ili za vreme praznika je često rizičan poduhvat. Ako patite od astme ili klaustrofobije sigurno bih vam savetovala da izbegavate određene sate i dane. Sardine u konzervi imaju više prostora. Slike koje se viđaju kako radnici uguravaju putnike u vagone su zapravo naivne, u prirodi je mnogo gore.

Jednom sam čekala kod privatnog automehaničara da mi promeni ulje u automobilu. Njegova žena me je pozvala na čaj. Sedele smo u dnevnoj sobi i kroz prozor sobe se videla prekrasna bašta u tradicionalnom stilu. Samo desetak metara od bašte se nalazilo stovarište starih automobila i guma koje se nije moglo videti iz dnevne sobe.

Zivot-u-Japanu2

Japan je zemlja kontrasta i to je očito na svakom koraku. Uvek sam se pitala kako Japancima ne smeta da ih neko ugurava u vagone vozova, da im se pijani sused dere dok uživaju u trešnjinom cvetu, da ih neko gura dok razgledaju hramove ili da im stoje zarđali, ražalovani delovi automobila pored ukrasne bašte, da nabrojim samo nekolicinu primera. Na japanskim ostrvima ima previše ljudi. Prebrza industrijalizacija i razvoj tehnologije, preobražaj preko noći i naglo menjanje načina života ih je naučilo da apstrahuju sve. Japanci su majstori da prihvate i uočavaju samo ono što ih zanima ili što vole, a sve ostalo da zanemaruju i ne obaziru se na takve stvari. Sve te prekrasne slike koje nam daju iluziju da savršenost postoji i koje nas smiruju i ispunjavaju nam dušu su samo isečak realnosti koja je drugačija. Japancima je veoma bitno šta svet misli o njima, pojedincima je bitno šta će misliti kolege, komšije i okolina i svi se svojski trude da se predstave u što boljem svetlu. Naravno da im je takav pristup uz mnogo truda, rada, discipline i organizacije omogućio da žive u uređenoj zemlji koja pruža osećaj sigurnosti i mira. Ipak, ljudi su samo ljudi bez obzira koliko težili savršenstvu, a duži boravak u ovoj fascinantnoj zemlji otvara oči i pokazuje obe strane medalje.

Share