„I tako mahinalno prinesoh usnama
šoljicu čaja u koji sam stavio komadić madlene da
se razmekša. Bio sam utučen i iznemogao od tog turobnog
jutra i perspektive žalosne budućnosti. Ali, u istom tom
trenutku kad mi je gutljaj čaja, pomešan s mrvicama kolača,
dotakao nepce, ja uzdrhtah, obrativši pažnju na nešto
izvanredno što se zbivalo u meni. Preplavilo me je neko
divno uživanje koje se pojavilo bez ikakve veze s bilo čime
oko mene, nisam mu znao uzrok …“
Marsel Prust
„U potrazi za izgubljenim vremenom”

O madlenicama, koje potopljene u šolju čaja vraćaju u nostalgičnu prošlost, piše u „U potrazi za izgubljenim vremenom” Marsel Prust. Emotivno putovanje kroz uspomene počinje nakon što se kolačić u obliku školjke, umešen od šećera, brašna, jaja i putera uz dodatak korice limuna, umoči u čaj. Verovatno nije slučajno da je kolačić iz romana jednog Parižanina postao kulturološka aluzija, jer upravo najbolji kuvari „grada svetlosti” od gastronomije pokušavaju da stvore poeziju. No, složićemo se da je „govoriti o francuskoj kuhinji opasno baš i kao razmatrati čitavu poeziju: lako se zapada u kitnjastu banalnost”.

Da li je moguće pisati o francuskoj kulturi ili gastronomiji, o „najcitiranijem megalopolisu na svetu”, a da se da se ne upadne kliše? Da li identitet Pariza čine oni koji su u tom gradu rođeni, oni koji su ga proslavili svojim delima ili turisti koji ga doživljavaju kroz objektiv svojih mobilnih telefona, koji u njemu navlače tuđu kožu, govore: bonžur i pardon. Neosporno je da Pariz ima različita lica: artističko, glamurozno, turističko, kosmopolitsko, prosjačko, imigrantsko, postkolonijalno, neoliberalno, očaravajuće ili razočaravajuće lice. Jer, Pariz je Prever, Luvr, Muzej impresionista, knjižare u Latinskom kvartu, Pikasov muzej u Mareu, kafe Flor na Bulevaru Sen Žermen, Šekspirova knjižara, na levoj obali Sene. Pale di Tokio i Bobur. Ali, Pariz je i Balzakov Pansion Voker. „Cveće zla” Šarla Bodlera. Uelbekovo „Pokoravanje”. Getoizirani kvartovi, zvanične tirade o multikulturalizmu; fascinacija sopstvenom istorijom i jezikom; uživanje u hrani i vinima kao imperativ. Pariz su imigranti u metrou i starosedeoci u taksiju. Van Gog na šoljama za kafu i „Dama s jednorogom” na keceljama za kuvanje. Biciklističke ture po Per Lašezu, instant-turizam u slavu „Da Vinčijevog koda” i jurcanje po Luvru u potrazi za grobom Marije Magdalene. Pariz je baget, konjak, karamel, kamamber, makaron, ruž, parfem i beretka; bukinisti kraj Sene, francuski poljubac, kemp, femme fatale, joie de vivre. Redovi za muzeje i za mesto u biblioteci u Boburu. Antikvarna izdanja „Don Žuana” i „Mučnine” za 20 centi. Ali, Pariz su i prosjaci koji spavaju nad otvorima za kanalizaciju, tuga ostarelog violiniste na ulici, žene koje se nude na Pigalu. Nasrtljivi ulični prodavci, ružne replike Ajfelovog tornja. Kopija Dišanove „Mona Lize sa brkovima”. Brižit Bardo na podmetačima za čaše. Van Gogova „Spavaća soba” kao magnet za frižider.

Poziranje ispred Ajfelove kule, selfi pred „Đokondom”. Lažna ljubaznost, nepažljivi vozači. Lanci brze hrane, suši-barovi, kebab-picerije. Pariz je i supstitut sreće. Potraga za mrvicama tuđe istorije i slave. Potreba da zaboravimo na sopstvena „turobna jutra” i „perspektivu žalosne budućnosti”. Zato taj grad možemo posmatrati kroz prizmu bovarizma, možemo ga sakralizovati, doživeti kao „sjajno mesto za nesreću”, kao „ljudsku komediju” a možemo se izgubiti u stereotipima koji su za njega vezani: u prostorima između Jovanke Orleanke, Simon de Bovoar i turističkih tura „Kako postati Parižanka za jedan sat”. Između kabarea, burleske i tragedije; bistroa i Mekdonaldsa; ostriga, guščije paštete i „Prustovih madlenica” u − supermarketu.

Imagološki eseji o Parizu i savremenoj umetnosti objavljeni su u knjizi „Prustove madlene u supermarketu” (Novi Sad, 2016), kao rezultat rezidencijalnog projekta književnice Ljiljane Maletin Vojvodić i vizuelnog umetnika Dragana Vojvodića u Parizu.