subota 25. april 2020.
Ana Vučković Denčić – književnica, kolumnistkinja i radio voditeljka deli sa nama svoj dnevnik iz karantina.
Kako izgleda jedan tvoj dan tokom izolacije?
Pošto radim od kuće, ne moram mnogo rano da ustajem. Dete se probudi sat vremena pre mene, ali je tu moj muž i onda se njih dvojica igraju i naprave doručak. Onda zajedno doručkujemo u krevetu i pijemo kafu. Idemo napolje u baštu, gledamo crtaće, smišljamo šta ćemo za ručak, kuvamo ručak, čistimo stan, slušamo podkaste, emisije, gledamo filmove, uspavljujemo se ponovo, i muž i ja, pošto smo novinari snimamo intervjue i priloge za posao, ja eventualno odem do Zvezdarske šume da istrčim, pa možda čitamo, pa večera. U suštini, neko bi rekao da je monotono, da su stalno iste stvari. Ali da, menjaju se jela, menjaju se filmovi, bašta i šuma su uvek zadovoljstvo, menjaju se igre sa sinom. U suštini, jedino što mi fali je da se viđam sa ljudima i da pešačim gradom. Odem do šume, ali ciljano i sa idejom da nikog ne sretnem.
Na koji način brineš o zdravlju, da li imaš neku rutinu za jačanje imuniteta?
Ja se ne razboljevam često. Naprotiv. Ono što radim od kad znam za sebe je da jedem mnogo voća. Tu naviku ima i moje dete, i to ne zato što ga neko tera. Jednostavno, nekad će između kolača i narandže sam izabrati narandžu. Mnogo volim jogurt i jedem ga uz doručak obavezno, a vrlo često pravim i jela uz koja ide. Nezavisno od izolacije dobro spavam i volim da spavam. I volim da sam aktivna, što me je kao tinejdžerku mrzelo. Sad ne trčim samo zbog linije, već i zbog dobrog osećaja dok trčim i osećaja posle. To su moje vrlo jednostavne rutine.
Kako i da li uspevaš da očuvaš svoj mir?
Ne znam da li je to u vezi sa detetom, koje koliko donosi neke strahove (u mom slučaju strahove za samo dete), toliko donosi i mir. Barem je meni tako. Takođe, ove godine u kojima sam ja, a to je čitavih 35 donose sigurnost i ideju da više ne moraš da se pretvaraš i ugađaš drugima, da je najveća mudrost ugoditi sebi, pa da će onda i drugi biti srećni. Ja sam osoba koja je umela dobro da se optereti prinudnim mislima, teškim temama, ekstremnom empatijom koja nije zdrava, a onda sam shvatila kako imam moć da izaberem da to ne bude tako. Mir čuvam muzikom, knjigama, časopisima, lenčarenjem, dopuštanjem sebi da jedem i slatko, i da nešto što sam ranije morala da uradim odmah i ostanem budna celu noć, ostavim za sutra. Ima ona mantra Jane Oršolić. Samo nežno prema sebi. Verujem u to i učim da primenjujem.
Imaš li rituale za smirenje duha i tela?
Pomenula sam kilometre i kilometre koja prelazim, doduše u ovoj situaciji ne. Pomenula sam i odlazak u šumu, ali je od detinjstva moj način za smirivanje i kontemplaciju tuširanje. Tuširam se dugo i tada mi padaju na pamet najbolje ideje. Naravno, u rituale spadaju i neke emisije, pogotovo na radiju, koje slušam uvek u isto vreme.
Šta slušaš ovih dana?
Ovih dana slušam nove reči svog sina, koji nema još dve godine, ali priča mnogo i priča mnogo lepo. Osim toga, slušam saundtrek iz jedne serije koju sam nedavno gledala i koja mi se mnogo dopala. Španska je, zove se Foodie love i govori o dvoje ljudi koji se upoznaju, zaljubljuju i komuniciraju između ostalog lepom hranom. Na ovom saundtreku su imena poput Dejmijena Hurada, Bet Dito, Houp Sandoval, ali i čitavog niza autora za koje nisam znala, i to sa mnogih govornih područja. Budući da znam španski, a da učim italijanski prijale su mi pesme u ovoj seriji. U tom smislu ovih dana slušam i Duolingo na kom vežbam italijanski, španski i ruski. I da, slušam i mladu špansku pevačicu Rosaliu, koju mnogo voli moje dete. Slušam Radio Aparat, podkast Zadovoljstvo u tekstu, slušam Radio Beogradom posebno Radio Beograd 2. Mogla bih svašta još ovde da napišem – novi Strokesi, Klepton, ponovo Buena vista social club…to mi ovih dana prija, kao i predivna Jadranka Stojaković, pogotovo njena pesma Na licu tvom. Čista čarolija.
Šta čitaš?
Od kad smo uglavnom kod kuće, krenula sam ambiciozno, uzela sam nekoliko knjiga da nosim u krevet, a onda sam shvatila da je ipak najbolja kombinacija dve knjige. Trenutno čitam Crnu knjigu Luke Tripkovića, koja je vrlo uzbudljiva. Volim da me nešto iznenadi, da me prikuje za knjigu, a ova knjiga je takva. Takođe, čitam i monografiju o Gaudiju i njegovoj arhitekturi Rajnera Cerbsta. Prelistavam je i maštam da idem ponovo u Barselonu, u kojoj sam bila pre petnaestak godina, a u kojoj se sasvim slučajno dešava i serija Foodie love o kojoj sam govorila. Završila sam knjigu intervjua sa Suzan Sontag, baš mi je prijala, kao i biografija/kuvar Fridine fijeste, o Fridi Kalo. Imam ideju da uskoro nešto i skuvam po receptima koji su unutra. Čitam Dilanove pesme, ali i scenario i dramu dve bliske drugarice, koje su htele da čuju kako mi se to što su napisale sviđa.
Šta gledaš?
Pomenula sam Foodie love, to je za svaku preporuku. Muž i ja smo napravili fini balans starog što smo propustili, novog i onog što smo već gledali, ali hoćemo ponovo. Baš danas smo ponovo gledali Almodovarov Veži me. Šalimo se sa detetom da neko gleda Pepu, neko Papu, Mladog papu tek sad stižemo, ja gledam Narkosa, koji takođe ima divan saundtrek. I pored studiranja na FDU imam ozbiljne rupe u znanju koje se tiču Kurosave, pa ću se, pošto je na TV-u ciklus njegovih filmova posvetiti i tome. Na online festivalu Moj off pogledala sam sve ono što sam propustila na festivalima na kojima sam mnogo radila. Oduševio me je Nevidljivi život, sjajan brazilski film, mnogo mi se dopao i Martin Eden, po knjizi Džeka Londona. Želim da pomenem i film koji sam gledala pre svega ovog, a koji me je oduševio – Mamonga Stefana Maleševića.
U šta ili koga gledaš?
Gledam mog lepog sina, gledam cveće koje sadi moja mama, a koje ću i ja jednom. Posebno sam oduševljena čuvarkućom, iako su lepe i hortenzije i božuri, kao i trešnja i jabuka koje su procvetale.
Čemu se raduješ i nadaš?
Trebalo je da putujem na različita mesta, na neka zbog promocija knjige, na neka privatno. Banjaluka, Rovinj, Malta. Sad niko ne zna šta će sa tim biti, ali nisam nesrećna. Biće ponovo lepih putovanja. Njima se nadam i jedva ih čekam, kao i susrete uživo sa prijateljima, jedva čekam zagrljaje, kao i da ponovo radim, ali ne od kuće, nego u Radio Beogradu, u onoj lepoj zgradi. I jedva čekam odlazak u kafanu posle posla sa ekipom s kojom to stalno praktikujem. I na piće kod druge ekipe koja drži lokale, koji su sada zatvoreni. I da se ponovo šetam Beogradom.
Poruka podrške?
Brinite o sebi i tako što nećete brinuti previše, naravno ako su svi vaši zdravi. I pustite da radite ono što osećate, ako vam se ne čita ili ne gleda nemojte se osećati krivim ni sada ni kad sve prođe što ne reagujete očekivano ili konvencionalno. Probajte da osetite i osvestite šta stvarno želite.</>
Foto (Vladimir Zivojinovic)
