U moru aktuelnih književnih preporuka domaćih izdavačkih kuća, blogera i novinara često se mogu naći isključivo novi naslovi, u cilju promocije istih. Imajući u vidu da su takve liste najčešće banalne i usmerene na promo sadržaje, u Pleziru svakog ponedeljka možete uživati u rubrici pisci preporučuju u kojoj ćete saznati šta vaši omiljeni pisci čitaju. Naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaće nam o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju i preporučuju svojim prijateljima. Ovog ponedeljka, u gostima nam je nagradjivana književnica Laura Barna.
Čuveni kritičar Pol de Man izrekao je jednu ljutu istinu: „Svaki kritičar je osuđen da kaže ono što nije mislio.“ Nažalost, ili na sreću, svaki pisac je osuđen da ne kaže ono što je mislio. I tad posežemo za tuđim knjigama.
Knjiga koju upravo dočitavam, za mene je malo otkrovenje – Svi su u pravu misleno i jezički osobenog italijanskog pisca Paola Sorentina. Jedan izuzetno prirodno zavodljiv roman o junaku, ili antijunaku, našeg doba. Tom Pagoda je prošao Sodomu i Gomoru za svojih četrdesetak godina, i strastveni je konzument života, simbol svakog preterivanja, s prefiksom –hiper, i skakanja iz krajnosti u krajnost, ali do granice rizika. Kada život postane suviše složen, pa i opasan, on zna da se zaustavi, napravi zaokret, i nestane.
Knjiga koju sam pročitala u košmarnom dahu, i koja je postala deo mog slatko-gorkog košmara, ali kojoj se, baš zbog ovog snažnog utiska prilikom prvog čitanja, nikada više ne bih vratila. Jer, ne vraćajte se na mesto gde vam je bilo lepo! A u Belom hotelu Donalda Majkla Tomasa sva čula se pokreću: žeđ i glad za životom, uzroci i posledice razornih istina i bezočnih laži, bujanje mašte do zakorovljenja, nestalna i teško shvatljiva čovekova psiha položena na pijedestal preispitivanja, tamne strane ljudskih potreba i potraživanja, žrtvovanje i brutalnost, lepota neočekivanih obrta… samo su delići nameštaja mnoštva soba ovog belog hotela.
Knjiga eseja, studija i članaka o umetnosti Od impresionizma do enformela istoričara i teoretičara umetnosti Lazara Trifunovića sa mnom ide i na letovanja i na zimovanja, pa i na kraća putešastvija. Knjiga koja je bila inspiracija i građa za mnoge moje romane, odnosno stvarne likove, mahom umetnike. Knjiga na čijim marginama ima više rukom ispisanog teksta nego štampanog. Knjiga koju su šarale olovke svih duginih boja, i svaka ima značenje. Knjiga o srpskim umetnicima od uvođenja modernizma u Srbiju početkom XX veka do avangardnog pokreta – enformela, druge polovine istog stoleća.
Enes Halilović, pesnik i prozni pisac, i njegov roman Ako dugo gledaš u ponor, ostavio me je bez daha brutalno realističkom predstavom sudbina, takozvanih malih ljudi u regionu s obiljem specifičnosti i istorijskih utega i pamćenja, gde su kolektiviteti, tradicija i običaji jači od želja i potreba pojedinaca.
Ne mogu da zaobiđem knjigu koja je objavljena 1913. godine, a koja je svojom i tematskom, i jezičkom i stilskom snagom i danas aktuelna i savremena, što je pouzdan znak da će takva biti i narednih sto godina. Knjiga intimističke proze Saputnici Isidore Sekulić, njena prva, i po meni najbolja.
