Film koji je bez sumnje uspeo u misiji da o njemu svi pričaju i koji puni bioskopske blagajne, film koji je postao veoma popularan i pre nego što je izašao i koji je vratio Anđelinu Žoli u žižu medijske pažnje (premda, složićemo se, iste joj nikada nije manjkalo). Naravno, u pitanju je film Maleficent koju znamo kao glavnu negativku, uvređenu, zlu vilu koja je osudila bebu na smrt u bajci Uspavana lepotica. Za razliku od bajke, u filmu nije u prvom planu priča o princu koji ima za zadatak da spasi princezu Auroru, niti se na stvari gleda strogo crno belo, što Dizniju nije strano, već se objašnjava zašto je Maleficent bacila kletvu i daje pogled na stvari iz njenog ugla. Pre nego što nastavim sa pričom, moram da upozorim čitaoce da su spojleri mogući, ali i neophodni usled pojašnjenja mišljenja pojedinih autora u kakvoj je vezi lik ove ozloglašene vile sa glavnim idejama patrijarhata, seksizmom i feminizmom.
Za početak, da li ste znali da je Maleficent jedina Diznijeva negativka koja se pojavljuje i priča skoro duplo više od dobre princeze Aurore? Tako, na primer, u Diznijevoj verziji Uspavane lepotice iz 1959. godine, Maleficent izgovara pet stotina četrdeset i jednu reč, a Aurora otprilike dve stotine šezdeset i tri, od kojih je pet procenata bila reč „Oh“.
Zapravo, ona većinu vremena provodi spavajući. Tako svi dobri likovi ili spavaju tokom ekranizacije ove bajke ili su poslušni i pokorni. Sa druge strane, Maleficent je loša, glasna i prkosna. Dobar deo njenog navodnog zla leži u činjenici da ona zahteva kraljevo poštovanje.
Tri dobre vile u filmu – Flora, Fauna i Merryweather (Cvetana, Gorana i Sunčica u našem prevodu) opisuju Maleficent kao nekoga ko nije u stanju da razume ljubav, radost i ljubaznost neophodnu za pomaganje drugima. Iz tog razloga, one je opisuju kao nesrećnu, ogorčenu osobu. Prema mišljenju određenih autora, upravo iz ovih razloga publika često i doživljava Maleficent kao zlu. Ove tri stvari – ljubav, radost i ljubaznost, kroz istoriju su se u najvećem broju slučajeva vezivale za tipično ženske osobine koje bi svaka osoba ženskog pola trebalo da poseduje. Odbijajući da pomogne drugima, Maleficent se ne uklapa u stereotip idealne ženstvenosti i to je čini toliko zlom. Ali, da ne brzamo sa zaključcima pre nego što istražimo kontekst iz kog ova buntovna vila dolazi…
Bajka Uspavana lepotica vuče svoje korene čak iz 1300. godine, kada je napisana prva poznata verzija ove priče. Mnogi pisci, uključujući i braću Grim (naročito njih), modifikovali su veliki broj nama poznatih bajki, uz koje je veliki broj nas odrastao, ne bi li se uklopile u hrišćanske stereotipe i verovanja. Tako, na primer, mnogi ženski likovi u originalnim verzijama bajki spašavaju same sebe iz nevolje, dok se u nama poznatim, redovno nađe neki princ koji spasi damu iz nevolje. Iako je prošlo šest vekova od prve poznate verzije Uspavane lepotice pa do njene Diznijeve ekranizacije, seksističke posledice izmena originalnih bajki uočavamo i dan danas. Tako su 2003. godine Lori Bejker-Speri i Liz Groerholc objavile dokaze da su bajke u kojima je akcenat na ženstvenosti i ženskoj lepoti, mnogo duže popularnije od svih ostalih. I ne samo to, već su deca naučila da glavni negativac bude ružan jer se ružnoća izjednačava sa podlošću. Šest vekova se ljudi drže priče o nemoćnoj lepoj devojci koja je postala ideal ženstvenosti patrijarhalne estetike. Ta lepa devojka redovno zapadne u opasne situacije zahvaljujući zloj, ljubomornoj i ružnoj ženi. Odnosno, u ovom slučaju zahvaljujući Maleficent. Stoga mnogi autori smatraju da je Diznijeva verzija bajke iz pedesetih godina prikazala Maleficent kao prkosnu ženu koja nije podredila svoj život pomaganju drugima. Samim tim i kao ženu koja ne ispunjava ideale ženstvenosti, ženu koja je loša i koja na kraju umire ubodom mača u to isto prkosno srce.
A šta nam Dizni poručuje u novom filmu? Da je ona prkosna, drčna i svojeglava, pogodite – zbog muškarca kojeg je volela, kome je verovala i koji je brutalno izdao i slomio joj srce. Potpuni preokret u odnosu na verziju iz pedesetih godina, koji sada izaziva osećaj empatije sa likom koji su nekada predstavili kao najozloglašeniju zlicu ikada. Ta nekadašnja zlica sada biva izdana na prilično okrutan način i sav njen bes i ogorčenost postaju opravdani. Iako se bacanje kletve na bebu i dalje smatra prekoračenjem nekih granica, publika ne prestaje da se saoseća sa njom, naročito posmatrajući vezu koju kasnije ostvaruje sa Aurorom i njenu požrtvovanost. Dok sada javnost slavi film kao Diznijev feministički preokret, kao film koji akcentuje ljubav, ali ne onu romantičnu između hrabrog princa i slabašne princeze, već onu skoro pa roditeljsku, između dve žene – Aurore i Maleficent koja joj na kraju i spašava život jer, zamislite, postoji neromantična ljubav dovoljno jaka da pobedi zlo, istakla bih samo jednu stvar. Koliko tu zapravo ima ravnopravnosti kada su ženski likovi prikazani kao hrabri i žestoki, sa njima se saosećamo i njih bodrimo, dok su muški prikazani kao ili pohlepne kukavice, kao tunjavi i dosadni ili potpuno nerazrađeni likovi? Snažan ženski lik kao što je Maleficent sigurno ne bi bio ugrožen podjednako snažnim muškim likom jer ipak feminizam ne radi na tom principu da oslabi muškarce i da ih dovede u potčinjeni položaj. Naročito ne počiva na razmišljanju da su muškarci zli i da ih ako vam slome srce treba uništiti. Osim toga, Aurora je i dalje površan i praznjikav lik, glavni muški negativac je vođen pohlepom, a ženski – Maleficent, slomljenim srcem i osvetoljubivošću.
Iako je Dizni napravio korak napred u odnosu na crtani film iz pedesetih godina, priča o Maleficent ne prikazuje mnogo više od žene koja je uništena iznutra i spolja, koja pokušava da sastavi deliće i kojoj je svaki izbor rukovođen izdajom koju je doživela. Sa pozitivne strane, priču možete tumačiti i kao priču o preživljavanju žene koja uči ponovo da voli i veruje. Na vama je da odaberete verziju koja vam se više dopada, kao i da sami odlučite koliko je Maleficent zapravo zla, a koliko je predstava feminizma…
