FENOMEN: LO-FI MUZIKA

Hrskave, prašnjave, ponekad penušave i melanholične melodije mogu da vas „zaštite” od prekomernog razmišljanja i okrutnog spoljnog sveta

Muzika niske vrednosti (lo-fi music) produkcijski je po kvalitetu drugačiji žanr od ostalih. To je zvuk nesavršenih elemenata. Imate osećaj kao da neprestano čujete pucketanje vinila, lagano udaranje talasa o stene ili penušanje šampanjca. Nekvalitetan i umirujući zvuk, s veoma malo vokala ili bez njih, nameran je estetski izbor. Harmonska distorzija, pogrešno reprodukovane note, fonografske nesavršenosti smatrane greškom u profesionalnom kontekstu, čine žanr posebnim.

Lo-fi estetika povezana je sa stereo-kasetama iz devedesetih godina ili pločama iz šezdesetih. Osnova nove numere je u (pra)uzorku, u hrskavom i prašnjavom zvuku iz prošlosti. Zato se u lo-fi muzici oseća analogna toplina. Umirujuća je, autsajderska i često nazivana muzikom spavaće sobe, jer je dobra podloga za hipnagogiju, stanje u kojem su spavanje i budnost u istoj neurološkoj ravni.

U izdanju Oksfordskog rečnika iz 1976. godine, pojam lo-fi definisan je kao muzički pravac s manjim kvalitetom zvuka od hi-fija. Kritičari su ga opisivali kao nepovoljan odnos signala i šumova. Nisu uvažavali lo-fi sve do momenta kada je to postala kućna radinost. Kvalitet se tokom osamdesetih popravljao, iako je takva muzika i dalje snimana u lošim uslovima, s jeftinom opremom i zastarelom tehnologijom. Devedesetih je zvuk postajao sve bolji, pa je uvaženi Oksfordski rečnik promenio definiciju: „Lo-fi je podžanr rok-muzike koji karakteriše minimalna produkcija, dajući sirovi i nesofisticirani zvuk.“ Treća izmena dodata je 2008. godine i glasi: „Žanr je nepolirani, amaterski ili tehnološki nesofisticiran i namerni je estetski izbor.“

Muzika iz garaže, koja zvuči toliko „mutno“ da ponekad imate utisak da je snimljena na telefonskoj sekretarici, puštana je najpre krajem osamdesetih na radiju u Nju Džerziju, u emisiji Vilijama Bergera. Od tada pa do danas nisu se značajno promenile mnoge njene karakteristike. Lo-fi i dalje ima „tanak“ i neuravnotežen zvuk, čuju se šumovi i ogrebotine originalnog snimka koji se dalje miksuje. Dok slušate, imate utisak da je mikrofon za snimanje ubačen u kantu za smeće.

Kreatori lo-fija imaju averziju prema savršenom snimku, što je vrhunac muzičke kontrakulture. Autentičnu estetiku i šarm zvuka postižu vintidž opremom. Koncept će ukrasti pankeri u kakofoničnim eksperimentima, a tek će devedesetih biti zapažen i izvan supkulture, mada su The Beach Boys, s albumom Smiley Smile, izveli lo-fi iz ilegale, što je kasnije, 1970, uradio i Pol Makartni, albumom McCartney, a danas Bek i Arijel Pink. Ako se pitate može li se živeti od ovoga, odgovor je – može. Najbolji primer zarade jeste Bekov Loser iz 1994. Stigao je na Bilbordovu listu top 10. Nije potrošio ni centa, sve je bilo u maniru do it yourself, a zaradio je mnogo.

Renesansa lo-fi zvuka, početkom novog milenijuma, dogodila se u Japanu. Muzički producent Nudžebes redefinisao je zvuk u popularnoj anime seriji Samurai Champloo. Zamenio je pank-rok zvuk sporijim tempom, dodajući džez i hip-hop. Kada je soundtrack izdat u Americi 2004. godine, puštan je na čuvenom Toonamiju, kasnovečernjem televizijskom programu za odrasle Cartoon Networka. Lo-fi devojka, izmišljeni karakter radio-zvezde Dimitrija na Jutjubu, ukrala je izgled Šizuku Skišime iz romantične drame Whisper of the Heart, pa je žanr neraskidivo vezan za anime.

Nekada u lo-fi numeri možete da čujete samo kapi kiše ili talase. Pucketanje folije sa vazdušnim mehurićima, uz par hip-hop uzvika koji ne ometaju vašu pažnju onako kako to inače rade. Lo-fi muzika dolelujava kao prijatan vruć vetar, olakšava vam da bolje udahnete. Da bolje mislite, da se okrenete sebi, da budete mirni u ovo nemirno vreme.

Predlog za muzičku podlogu danas: Lofi Hip Hop & Chill Beats

Share