Erotika na Beverli Hilsu

Nedavno je objavljena lista najskupljih slika u istoriji savremene umetnosti. Među prvim na listi je delo Portret umetnika iz 1972. godine, Dejvida Hoknija, koji vredi skoro 90 miliona dolara. Kakvi su autorovi pogledi na slikarstvo, život i (homo) seksualnost koja mu je oduvek bila lajtmotiv?

„Ne gledam unazad. Aktivan sam umetnik i ono što trenutno radim, uglavnom me najviše zanima.” I zaista je tako. Dejvid Hokni ima 83 godine i radi svakog dana, čak i vikendom. Pun je elana i motivacije, još može da stoji na nogama do sedam sati dnevno i radi. Oseća se kao da ima 30 godina. Stidljiv je, ali i sujetan. Voli da njegova dela budu viđena i zapažena. Odbio je titulu viteza i to je krio sve dok novinari nisu saznali. Jednostavno, nije želeo da bude ser, ali prihvatio je kraljičin orden za zasluge. Priznaje da je osamdesetih godina u Njujorku bio na kokainu kada je, kako kaže, to bilo sasvim normalno. Ipak, on u tome nije preterivao, nije izlazio po diskotekama i oduvek se ponašao kao da ima radno vreme.

Pre dvadesetak godina dogodilo mu se nešto neobično. Prespavao je cela tri dana. Tada je saznao da je sklon pankreatitisu i da mora da zaboravi na alkohol, čak i na kafu. „Odete kod lekara, kažete mu da želite da živite najduže moguće i pitate šta morate da uradite. Lekar vam kaže da ostavite pušenje, alkohol, da se manete jake hrane i odustanete od seksa. Čovek ga ne sve to upita: „U redu, da li ću onda živeti duže?” Doktor odgovara: „Ne, ali svakako će izgledati da je tako.” Dejvid često pominje ovaj stari vic kada ga pitaju o odluci da nastavi da puši, s namerom da nikada ne ostavi cigarete. Doživeo je moždani udar posle kog nije mogao da završi započete rečenice, ali imao je sreće jer je njegovo zdravstveno stanje počelo da se poboljšava. To se nije odrazilo na njegov potez rukom kada slika, samo slabo čuje pa je njegov društveni život veoma skroman.

Poslednjih nekoliko godina on živi u Kaliforniji, u Los Anđelesu, i retko kada izlazi iz svoje kuće. Tek ponekad prošeta do prodavnice marihuane. Nije sebi zabranio džoint. Nema decu i često govori da umetnici baš i nisu idealni roditelji. Od malih nogu znao je da mu se sviđaju dečaci. To nije potiskivao, naročito nakon što je saznao da ruski baletan Sergej Djagiljev kog je gledao u Edinburgu, ima ljubavnika i živi slobodno. I roditelji su lepo prihvatili njegovu prirodu, što je bilo prilično liberalno za društvo pedesetih godina dvadesetog veka, čak i u Engleskoj.

Rođen je sa sinestezijom, neurološkim fenomenom koji se kod njega odražava tako što vidi boju kada čuje muziku. To se ne odražava na njegovo slikarstvo, već samo onda kada radi na scenografijama baleta i opere. Sa šesnaest godina znao je da želi da upiše umetničku školu. U to vreme, bilo je neobično za jednog mladića iz radničke porodice da se interesuje za umetnost. Roditelji su ga podržali, a on je uzor pronašao u čuvenom engleskom slikaru Stenliju Spenseru. Londonski Royal College of Art je promenio pravila polaganja ispita samo zato što Dejvid nije hteo da piše esej – želeo je da bude ocenjen samo na osnovu svojih slika koje su postale prepoznatljive po požudi i erotici, koja prikazuje gole mladiće sa Beverli Hilsa u bazenima. Jedini period kada četiri meseca ništa nije naslikao, bio je kada je umro njegov asistent, depresiji sklon Domenik Eliot, koji je preterao sa drogama.

Kao i mnogi slikari, preokupiran je svetlom, naročito svetlom na vodi, jer je ona prozirna. „Kako naslikati prozirnost?”, pita se on. „To je uvek lep problem za mene. Voda u bazenu je prozirna i ima odsjaj, kao i druge karakteristike. Refleksije – to je ono što me zanima.” Njegova najpoznatija slika Veliki pljusak vode iz 1967. godine prikazuje bazen u Kaliforniji samo trenutak nakon što je neko uskočio. „Potrošio sam više vremena na pljusak nego na bilo koji drugi deo slike. Proveo sam oko nedelju dana slikajući ga, jer morate da radite malim četkicama. Hoću reći, nisam želeo samo da uzmem četku i prsnem njom. Želeo sam da ga slikam polako.”

Mnogi njegovi radovi izgledaju veselo i imaju neku neobičnu toplinu. Hokni prikazuje suncem opijenu Kaliforniju, britanske šume prepune fuksija sa neonski zelenim drvećem, Veliki kanjon Kolorada u živopisnim nijansama narandžaste, penzionere koji se kartaju odeveni u garderobu jakih boja…

Veruje da slika može da promeni svet. Usred svih nesreća i negativnih događaja kojima smo okruženi, on misli da nam umetnost dozvoljava da vidimo svet kao prelep, uzbudljiv i misteriozan i da treba da naučimo kako da posmatramo. „Ja nalazim veliko zadovoljstvo u posmatranju. Mogu da posmatram malu baru na putu u Jorkširu, da gledam kako je puni kiša i razmišljam o tome kako je to veličanstveno. Ja vidim svet kao veoma lep.”

Share